Šta se desilo sa mojoj kreativnošću – ne znam. Ili možda znam ali to nije dovoljno dobar razlog. Da mi neko drugi kaže da zbog jurnjave posao-vrtić-kuća nema nekoliko sati sedmično ili bar mjesečno da se posveti svom hobiju, ne bih mu vjerovala. Nije do vremena, više je do ljenosti i uljuljkanosti u svakodnevnicu života. Često uhvatim sebe kako, dok sam kući, čekam da krenem na posao i dok sam na poslu, čekam da krenem kući. Maštam kako ću sutra sa Njom lijepiti nove sličice, kako ćemo crtati i izmišljati nove igre. Maštam kako ću sutra na poslu bolje rasporediti obaveze, kako ću uraditi više i bolje nego danas. Maštam kako ću pitati svoju mamu gdje da idemo ovaj vikend samo da bih provela vrijeme sa njom. Maštam o svemu. A sjedim i čekam to neko sutra.
slika preuzeta sa interneta
Prekorjevam se što je tako, ne prvi put. Toliko puta do sada sam pisala i pričala o tome. Ali čini mi se da nema efekta dok ne napišem. Valjda me bude stid same sebe što se ne znam organizovati. Što, ako mi jedna stvar krene kako ne treba, ne ispravljam ni druge već puštam da sve pada u vodu. A ne treba tako znam. Samo mi treba podrška same sebe, dogovor sa samom sobom da tako više ne ide i ne može.
I malo, samo malo više vremena za sve što bih htjela 😉
kutakzamisli 
Kad bi ti ja sad nekako mogla pomoći savjetom onda bi pomogla i sebi 😀 I samoj mi je trenutno tako. Jedina je sreća da radim posao koji ne iziskuje nikakvo misaono naprezanje, pa svaki slobodni trenutak (a imam takvih ohoho) iskoristim za pisanje tekstova za blog. Kad već ne uživam u poslu, da barem imam neke koristi od vremena provedenog tamo.
Ono što meni pomaže je da si za cijeli tjedan zapišem što sve planiram napraviti. Tako se lakše motiviram
U pravu je Mirna. Pravljenje spiska obaveza pomaže. Ja čim nemam taj spisak, ama baš ništa ne radim.
Slažem se. Ponovo sam počela praviti spiskove. Pozdrav za obe