Knjige i časopisi, vrsta koja izumire?

Razočarala sam se. Mjesečni časopis koji kupujem nepune dvije godine, od sada će izlaziti jednom u dva mjeseca. Do prije godinu dana sam kupovala jedan drugi časopis koji je obrađivao sve teme koje su me interesovale i onda su prestali da ga štampaju, izlazi samo u elektronskom obliku. I ne pitam se koji je razlog, sigurna sam da su finansije u pitanju. Ljudi više ne kupuju štampu. Zašto bi kad imaju internet i na njemu sve što im je potrebno.

A onda pročitam i ovaj tekst (peti pasus-kome se ne čita sve) pa se šokiram. Zar zaista postoje takvi ljudi? Oni koji ne čitaju, ne vole da čitaju, to sam znala. Ali oni koji ismijavaju druge zato što čitaju, e to me šokiralo! Ne sjećam se kad sam poslednji put vidjela novine raširene na pola stola dok se pijucka kafa. Vidjela sam otvorenu internet stranicu sa svim aktuelnim vijestima.

Dok sam studirala (i istovremeno radila), bila sam član biblioteke. I na vrijeme vraćala knjige jer bih ih pročitala u roku od 15 dana. Mnogi su mi se čudili, otkud mi snaga još i da čitam pored posla i učenja. A meni je to bilo opuštanje nakon napornog dana. Topla soba, pidžama, kakao i knjiga. I sad mi je opuštanje ali sad imam mnogo manje vremena za takve stvari jer postoji Ona i njene bajke koje čitamo pred spavanje.

DSCN6333

Redovno kupujem knjige. Neke još nisam stigla ni da pročitam ali čekaju i dočekaće. Jednostavno volim čitati. Nisam protivnik interneta ali knjiga je knjiga i nikad je ne bih mogla čitati u elektronskom obliku. Tome učim i Nju, uspješno. Već zna gdje nam stoje knjige i sama otvara vrata komode i traži „babiiii“ (Bambija). A nevjerovatno je simpatična kad uzme neku od slikovnica koje su joj uvijek na dohvat ruke i kreće se unazad kako bi mi sjela u krilo i tražila da čitamo.

Uprkos smanjenju opšteg interesovanja za knjige, nekako vjerujem da je mnogo onih koji ipak imaju bar jednu pored kreveta i koja ih opušta. Ja ću i dalje širiti svoju malu biblioteku i kupovaću i knjige i novine. I maštaću o tome da neko (kad već ne mogu ja) otvori kafe-knjižaru-biblioteku u kojoj bismo uživali u opuštenoj atmosferi ispijajući kaficu ili čaj i čitajući knjige. Pa, možda se i neke srodne duše tu pronađu…

Kako (lako) smo se odvikli od dojenja?

Mislila sam da će odvikavanje od dojenja biti mnogo teže i dugotrajnije. Sa nepunih 18 mjeseci već je dovoljno velika da zna kako da manipuliše mojim osjećanjima pa se tako slatko umiljava kad traži svoju „Sissss“ pa je ljubi i grli i nešto joj priča tako da nema šanse da ne popustim. Dojila sam je toliko dugo jer sam imala dovoljno mlijeka da joj nikakva zamjena nije bila potrebna. Nisam se obazirala na komentare, bilo je i onih negativnih, veliko dijete pa sisa. Bože sačuvaj. A, da budem iskrena, imala sam i strah od prestanka te divne bliskosti. Šta kad joj „Sissss“ više ne bude bila potrebna, kad ne bude tražila utjehu na mojim grudima, kad ono što joj je potrebno bude mogla naći i kod drugih a ne samo kod mene. To je bilo jedino u čemu sam bila nezamjenjljiva.

Onda je mlijeka ponestajalo a razloga za prekidanje bilo je sve više, da ih ne nabrajam. Odluka je pala za jedan dan. Doček Nove godine planiran je u kućnoj varijanti (i Ona sa nama) ali -18 nas je pokolebao pa smo je ostavili kod moje mame. Plašila sam se kako će zaspati, pa ako i uspije, šta će ako se probudi, tražiće me, tražiće „Sissss“ a ja nisam tu. Došla sam u određeno vrijeme, ona budna. Probudila se i ne plače, kaže mama. A ne traži ni „Sissss“. Tek kad me je ugledala, počela je vriska „Dajjjj sissss, aaaaaa“ i naravno, zaspala za pola minute. Tad sam odlučila. Nije ona gladna kad se probudi usred noći, nije ni pred spavanje, ni odmah po buđenju. Jednostavno traži utjehu, navika, šta li…

Tog 01.01. dojila sam je kad god je poželjela i stalno joj govorila da sutra više nema. Uveče je spavala kod druge babe. Zaspala uz malo muke, budila se, kenjkala, u snu dozivala mamu i tatu ali „Sissss“ nije tražila. Sutradan, čim me je ugledala, ruke na mojoj majici, otima se, traži, plače. Plače ona, plačem ja. Odvedem je opet kod babe, jedva je ostavim. Spavaće i drugu noć kod nje. Lakše je zaspala nego prethodne. Probudila se samo jednom. Opet, kad me je ugledala, haos. Ali, svaki put kad je tražila „Sisss“, nudila sam joj flašicu sa mlijekom, nekad je uspjevalo, nekad ne. Kako je dan odmicao, bilo je podnošljivije. Uz malo suza, mnogo ljuljanja i pričanja, zaspala je. Bez flašice, bez dojenja. U toku noću se budila. Ne, nije tražila „Sissss“. Radila je ono čega sam se bojala da neće biti kad prestanemo sa tim. Sjedne pa me gleda nekoliko trenutaka a onda me iz sve snage zagrli i kaže: „Maaamaaaaaa“. I tako nekoliko puta u toku noći. A meni srce k’o Rusija.

Sutradan, dva, tri puta je tražila ali lako sam joj skrenula pažnju. Prošao je šesti dan odvikavanja a ona tek jednom dnevno, i to kad je gladna ili pospana, nasloni se na moje grudi pa kaže „Sisss“ i drži me za okovratnik. I to joj je dovoljno, bez suza, vriske ili stresa.

A ono „Mammmaaaaa“ i njeno odbijanje da nakon ta tri dana provedena van kuće, izađe vani (valjda u strahu da ću je opet ostaviti kod nekoga), samo mi dokazuju da je Mama ipak nezamjenjljiva, dojila ili ne, mama je Mama. Znala sam to iz perspektive djeteta a sad sam upoznala i drugu stranu, na čemu sam izuzetno zahvalna i sretna.

„Obećanja – ludom radovanja“

Nikada, do prošle godine, nisam sastavljala spisak obećanja datih sebi. Sad mi je jasno i zašto. Od ukupno 14, ja sam ostvarila samo 3.

Nisam se upisala na aerobik, češće nosim naočale nego sočiva, nisam dobila posao u struci, rijetko sam pisala dnevnik, nisam poboljšala rukopis, nismo otišli na more :(, nimalo nisam zavoljela peglanje, nisam se dovoljno često viđala sa prijateljicama, nisam izlazila sa Njim kao nekada, kad sam kod kuće cijeli dan, izgledam kao strašilo i ne, nisam skinula onih par kilograma viška.

Ali, one tri koje ipak jesam ostvarila, možda su put ka ostvarenju ostalih. Sad, pogledam unazad, možda su i važnije od svih neostvarenih zajedno jer, pročitala sam pet knjiga, ne nerviram se više oko onoga što ne mogu promjeniti (možda maaaalo) i na poslu se dajem mnogo manje nego ranije jer su mi  na prvom mjestu zdravlje i porodica.

Ove godine ću na prvo mjesto obećanja staviti pisanje jer je to ono što me opušta. Zapravo, uvijek nekako tražim temu umjesto da pustim da ona pronađe mene i na tome se završi svaki moj pokušaj vraćanja samoj sebi. Lažem da nemam vremena. Kad riječi idu same od sebe, deset-petnaest minuta se uvijek može odvojiti. Ali, kad ne idu, nisu dovoljni ni sati.

Zato vama i sebi želim što više susreta u Novoj godini a što manje nevolja koje su nas pratile, sad već prošle, 2014.