Kampovanje u sred srijede

Kao zaljubljenici u prirodu, šator za kampovanje smo kupili prije nekoliko godina. Razne okolnosti su učinile da ga nikad nismo iskoristili. Poslovne obaveze, nemarnost (zaboravnost), vremenske prilike i drugi izgovori…

Trudimo se da bar jedan dan u sedmici provedemo u zajedničkim aktivnostimo i obično to bude vikendom ali eto, omakla nam se ta srijeda, kad je temperatura pokazivala 35 stepeni i očekivali smo toplu noć. Kako imamo dvorište, za naše potrebe dovoljno veliko, sasvim spontano smo odlučili da te večeri razvučemo šator i da kampujemo.

Bila je to divna zamisao, jača polovina je čak zamjesila tijesto za picu dok sam ja došla sa posla a postavljanje šatora je išlo po planu iako smo jedva disali čak i u osam sati uveče.

Isplanirali gledanje filma za djecu, pica i sokići u paketu (nekom sok, nekom pivo), noć pod zvjezdama, kad djeca od umora i miline zaspu, onda bismo nastavili sa romantikom… Bila je to lijepa zamisao.

Ona je donijela hrpu igračaka, slagala ih a On je iste te igračke izbacivao vani pa je Ona izbacila njega iz šatora. Dok sam ga tješila i pokušavala da mu nađem drugu zanimaciju, Ona je (ne pitajte kako) upetljala kosu u rajsferšlus od „vrata“ šatora i naravno vrištala. Nas dvoje (odraslih) smo se trudili da se pravimo da kampovanje ide po planu. Od pice smo odustali zbog prevelike vrućine (još nam je samo rerna trebala u tom trenutku) ali i zbog iscrpljenosti.

Kad je došlo vrijeme za spavanje, tu su tek nastale muke. Ona hoće da svi uđemo u šator, nas dvoje se preznojavamo, On razbacuje igračke, pere ruke u soku, nervoza na visokom nivou. Njegov ritual smo ispoštovali, dali mu flašicu sa mlijekom i zatvorili ga u trampolinu nadajući se da će zaspati, što je konačno i uradio, nakon sat vremena mučenja (i sebe i nas). Ona nije odustajala od ideje da uđemo sa njom u šator i svi zajedno spavamo pa sam ušla samo ja, da joj ugodim. Zaspala je u roku od 3 minute.

Sjela sam, ne vjerujući u šta se kampovanje pretvorilo. A trebali smo da gledamo film za djecu, jedemo picu i uživamo. Tijesto smo sutradan bacili, laptop nismo ni uključili.

A ipak, nakon tri dana vidim da je uživanje bila i ova, realna, verzija našeg druženja. Ništa ne bude onako kako zamislimo, kao i inače u životu. Ali ono što bude, ako to prihvatimo i naučimo da se sa istim uhvatimo u koštac, možemo sami pretvoriti u lijepo.

Advertisements

Blog kao dnevnik

Dnevnik pišem ( odnosno, pisala sam) od djetinjstva. Danas, kad otvorim stranice bilo kojeg rokovnika kojeg sam koristila za pisanje, sjetim se događaja i ljudi na koje bih inače zaboravila.

Zato mi je teško palo kad su mi obaveze na poslu a kasnije i porodične obaveze, oduzele toliko vremena da je dnevnik dobio potpuno drugačiji oblik. Pisala bih samo kad sam bila ljuta i razočarana pa kad bi neko slučajno zavirio na te stranice, pomislio bi da je moj život užasan.

Na pomisao da će sve te pisanije jednog dana, kad mene ne bude, doći u ruke moje djece ili čak njihove djece, shvatila sam da mnogo griješim. Griješim što bilježim samo ona ružna osjećanja, što izostavljam divne trenutke koje provodimo zajedno, bliskost i snagu naše porodice jer se držimo jedni drugih, i u dobru i zlu. Čak i kad se ljutimo.

 

16265265_324939091234551_4216979374094148374_n

Sa druge strane, za blog već dugo nemam inspiraciju, čini mi se da sam sve teme iscrpila i da sam se zasitila. A onda čitam stare tekstove i shvatim da ću svojoj djeci ipak ostaviti pisani trag i o lijepim trenucima koje imamo a kojih je, svakako više od onih drugih. Shvatim da ja ustvari pišem dnevnik, samo na jedan potpuno drugačiji način od onog na koji sam navikla.

Danas smo spontano odlučili da napravimo izlet u dvorištu i da konačno iskoristimo šator kupljen prije nekoliko godina, tako da će se izlet pretvoriti u kampovanje ako noć bude dovoljno topla. Već se radujem, dok čekam da jača polovina obavi teži dio posla.

Tako sam došla na ideju da se ubuduće malo više bavim blogom i to temom zajedničkih trenutaka, bilo to kampovanje ili obična šetnja do kraja ulice. Tako ću njima ostaviti uspomene kojih bi se inače sjećali kroz maglu a sebi ću ugoditi jer ću se posvetiti pisanju bloga. Jer, priznala ja to ili ne, samim tim što pišem javno, znači mi kad vidim da me pratite i podržavate.

 

Kad mi se ne da, ja i ne moram

Dugo nisam pisala. Nije da nisam imala šta da kažem, nije da nisam imala vremena. Jednostavno mi se nije dalo. I pustila sam. Kao i masu drugih stvari. Shvatila sam i, što je još važnije, prihvatila da ništa ne moram ako mi se ne da.

Isti princip primjenila sam i na kuću. U februaru sam počela ponovo da radim. I ponovo sam se vratila na početak organizovanja i balansiranja između svih obaveza i porodice. Vjerujem da znate šta je prevagnulo. Porodica, druženje, to nam je na prvom mjestu.

Napisala sam mnogo tekstova na temu organizacije i čitala ih iznova, proučavala, prilagođavala, pisala planove… a onda bih sa prvim zrakom sunca sve to pustila i odvela djecu na piknik. Nisu se bunili zato što su prozori musavi. Nisu čak ni tražili ispeglanu majicu niti im je smetalo što smo u brzini razbacali stvari svuda po kući. Ali su se radovali i prepričavali gdje su bili, čega su se igrali, šta su vidjeli.

Oni su SADA mali a mi smo SADA sposobni da im priuštimo ono što žele. Za nekoliko godina, koje će doći brže nego što planiramo i želimo, naše društvo će zamjeniti društvo vršnjaka i izleti će biti organizovani mimo nas. Zatim će osnovati svoje porodice i mi ćemo im biti na drugom mjestu. Tad ću imati sasvim dovoljno vremena da perem prozore.

Mama se vraća na posao

Naša godinica je brzo i prebrzo prošla. Ne znam da li sam se pošteno i okrenula a On je već počeo da ustaje i da pada, svakim pokušajem sigurniji u svoje korake. I pored nerviranja zbog nedostatka vremena za sebe i jedvačekajućeg povratka na posao, tuga me obavija kad samo pomislim da nam vrijeme otima ove dragocjene trenutke koje, priznajem, ne čuvam dovoljno dobro.

Od ponedeljka za nas počinje jedan novi, drugačiji ritam. On kreće u jaslice a sledećeg ponedeljka mama na posao. Radovala sam se tome, radovala se onoj jednoj sedmici koju ću moći da iskoristim za pripreme za početak posla, da sredim kuću malo detaljnije, da sredim sebe, kupim nešto, popijem kafu u miru i uradim sve ono što sam do tada radila u letu.

Sa istom radošću sam otišla da potpišem ugovor i da se upoznam sa tetama koje će od ponedeljka provoditi više vremena sa njim nego ja. I sve je bilo dobro dok nisam krenula kući.

Skupilo se u meni svih 355 dana neodvajanja od onih milih ručica koje me nespretno grle ali vrlo spretno podižu majicu da nađu utjehu i utočište od svih nedaća ovog svijeta. Skupila se stvarnost da ću se zaista odmoriti od dječijeg plača, da ću otići u toalet kao gospođa, da ću se obući i neću biti umazana hranom već za koji minut. To sam jedva čekala, zar ne!? Zašto onda plačem?

Nova godina

Evo je tu. I šta sad? Dočekala sam je sa novim rokovnikom za bolju organizaciju a bez ijednog plana za nju jer ona je već nešto isplanirala za mene, u to sam sigurna.

Već mi je pripremila dječije boljke na koje nisam računala i ohladila kafu koju je dobri muž skuhao prije dva sata. Ali, evo, pustila me je i da predahnem a ja ću nju pustiti da ide svojim tokom i da se ne obazire na moje neispisane ciljeve i potajne želje. Ionako ih uvijek ostavljam za onu sledeću.

Samo ću joj poželjeti dobrodošlicu i biću dobra prema njoj a sve što joj želim jeste da i ona bude dobra prema nama.

Sretna vam Nova godina.

Spavaj kad beba spava!

Spavaj kad beba spava!

– Kako kad moram….?

– Lako! Jednostavno spavaj!

Najbolji savjet koji sam ikad dobila. Znam, i vama, kao i meni tada, zvuči neostvarivo. Kako da spavam, ko će napraviti ručak, uključiti mašinu, usisati… uraditi masu stvari koje moraju biti završene?

Naspram svih čari roditeljstva, nedostatak sna sam najteže podnijela. Nenaspavana ne funkcionišem a ponekad imam osjećaj da se nikada ne bih ni naspavala, i da imam priliku. Kad se Ona rodila, bila sam u mnogo većem haosu nego sa Njim. Nisam imala mnogo iskustva u kuhinji, nisam znala da se sve to može pojednostaviti, da su neki poslovi važniji od drugih i da nije bitno šta će ko reći kad nenajavljeno upadne u kuću. I nisam spavala kad i Ona. Pravila sam ručak, prala prozore, čistila, ponekad ukrala i koji minut za sebe ali kad bih odlučila da i ja malo odmorim, ona bi se već probudila.

Sa Njim sam (iskusnija) pametnija. On najčešće spava dva puta u toku dana, prvi put pola sata a drugi put sat i nešto više. Šta ću kuhati za ručak, već znam jer unaprijed za par dana osmislim jelovnik pa već imam sve namirnice spremne. Čim zaspi prvi put, počnem sa pravljenjem ručka i ako mogu, i završim tako da sam ostatak dana mirna. I naravno da pravim samo jednostavna jela, ponekad i za dva dana, ponekad zaledim ostatak i uvijek mi dobro dođe za dane kad mi se ništa ne da.

Kad dođe vrijeme za drugo spavanje, uspavam ga i legnem i ja, ma kakvo da je stanje u kući, ma koliko veša da me čeka i ma koliko da nisam umorna. Da, ležim i kad mi se ne spava jer me na kraju dana uvijek stigne nemoć. Natjeram sebe sa ležim minimalno pola sata i da ne razmišljam baš o ničemu. Nekad slatko zaspim, nekad jedva čekam da ustanem ali svaki put skupim novu energiju za ostatak dana. I mnogo sam produktivnija, vjerujte mi.

Pozdrav od mame koja je upravo odspavala svojih pola sata.

Neplanirano savršen dan

Bila je ovo jedna od onih lijepih i lijenih nedjelja koje dugo planiram a nikad ih ne ostvarim. Zapravo, ostvarim ih kad prestanem planirati.

Prvo je noć prošla neočekivano, uz samo jedno buđenje, za razliku od ostalih koje provodim više budna nego spavajući. Vjerovatno sam zato i ustala raspoložena i nije mi bilo potrebno da ćutim uz kafu i čekam da mi se mozak probudi i počne reagovati. Ona je tražila da se igramo i ja sam se zaista igrala, srcem unijeta u ulogu koju mi je namijenila. I On je dopustio da mama bude posvećena i sestri, ne samo njemu pa se zabavljao ne remeteći našu igru.

Kad je već došlo (i prošlo) vrijeme za doručak, prekinule smo sa igranjem a njih dvoje nastavili uz neizbježno vrištanje koje mi ovaj put, onako naspavanoj, nije smetalo. Otišli smo u šetnju, udovoljila sam i Njenoj želji za slatkišima pa sam morala i sebe da počastim uživanjem, i to bez grižnje savjesti.

Kad smo vratili, oboje su zaspali, kuća je bila uredna, bez razbacanih igračaka i odjeće bačene gdje se stigne. Naravno da sam iskoristila to vrijeme da popijem kafu, pojedem čokoladu i pročitam nešto dok mi je Muž grijao stopala i ćutke sa mnom dijelio taj sat tišine i spokoja.

Po buđenju je preuzeo brigu o Njemu pa sam bez ikakve žurbe pravila ručak dok je Ona pripremala teren za jedvačekajuću jelku. Čak smo i ručali svi zajedno, i to za stolom namjenjenim za tu svrhu, što se ne dešava baš često.

A onda, kićenje jelke. Ritual koji volim i koji ću voljeti dok ima života u meni. Nakit više ne kupujemo, koristimo stari ali više volimo ono što napravimo sami jer nam je to razlog više za druženje.

Onda je došlo vrijeme za spremanje za laku noć. Dok sam nju tuširala, odnosno, nadgledala dok se sama tušira (i naravno, usput ribala lavabo) tata je Njega već uspavao. Znala sam da, i pored toga što je On rano zaspao, neću imati baš puno vremena za sebe jer sam Njoj obećala dvije priče i grljenje dok ne zaspi. I ispunila sam obećanje ali nisam ni pomislila da će i Ona zaspati tako brzo. Do deset sati sam uspjela da sredim i ostatak suđa i igračaka iza njih, da sebe spremim za spavanje i da pišem ovo što čitate.

Iznenađena i obradovana ishodom ovog dana, shvatam da se najbolje stvari dešavaju kad ih najmanje očekujemo. Kad planiram da ih oboje uspavam rano, oni kao da se dogovore pa bude jedno drugo naizmjenično. Kad zbog ručka/usisavanja/sličnih poslova odbijem Njenu molbu da se igramo, obavezno se On unervozi i onda niti radim niti njoj udovoljim. Kad nam isplaniram porodično druženje koje uključuje zajednički ručak, odmor, uživanje, ljenčarenje, redovno nam dođu gosti ili se nametnu neke druge obaveze koje nas odvuku. Prema tome, ja više ništa neću planirati već ću uživati kad god uhvatim priliku. Baš kao i sad, duša mi spava ali ja od miline ne mogu u krevet…