Najslađa kafa

Jutros sam ustala rano. Neuobičajeno za svoje navike i za činjenicu da je vikend, da mogu da spavam sve dok se Ona ne probudi. Ali, nekako sam imala potrebu da se izvučem iz te tople postelje, ostavim njih dvoje da uživaju i prisjetim se kako je to nekada bilo. Ustajanje prije sedam sati, poluzatvorene oči i kafa za razbuđivanje uz iščekivanje najslađeg KMEEEE i ostavljanje svega što sam planirala da uradim dok Ona ne ustane.

Pijem kafu i pitam se kako sve tako brzo prođe. Prošlog decembra imala je tek pet mjeseci i jedva sam čekala da može sjediti, pa puzati, hodati, mislila sam, biće sve lakše kad bude znala pokazati, reći, uraditi. I jeste, lakše je ali svaki uzrast ima svoje čari. Nedostajaće mi ovaj mali nestaško koji se penje na šta god ima priliku pa čak i na loptu, koji čim otvori oči traži „Sissss“… Nedostajaće mi kad počne faza stidljivosti, kad bude brisala naše poljupce isto kao što mi sada nedostaje da leži pored mene dok nešto radim i pjevam joj a ona se smije i guguče.

Nekako svi žurimo da odrastemo dok smo djeca. A kad odrastemo, onda žurimo da nam djeca odrastu, očekujući da će nešto da se desi, biće sve bolje, lakše… A zapravo nam je baš lijepo sad i u ovom trenutku. Ona se probudila i prije nego što sam završila prvi pasus. Nasmijala sam se jer je, kao i ja svojoj mami, prekinula kafu i trenutak koji sam ukrala samo za sebe. Ali, nije mi žao. Ovaj tekst će mi biti poseban jer ga pišem dok mi Ona sjedi u krilu i mazi se kao umiljato mače.

I jeste, lakše je sad kad zna sama sići sa kreveta, pokazati da je gladna, žedna, igrati se i hodati bez moje pomoći ali nije teško ni posvetiti se samo njoj  jer sve će proći a pamtićete taj osjećaj kao što ja sada pamtim prošlu zimu i radost buđenja…

Advertisements

Kako su mahune pobjedile salamu!?

Ovo je priča o upornosti jedne bebe i još većoj upornosti jedne mame.

Mama je bila gladna i baš joj se jeo neki sendvič. Bebi je bilo vrijeme za jelo a koliko je zaista bila gladna i šta joj se jelo, nisam sigurna.

Napravila sam sendvič i, zajedno sa zdjelicom sa mahunama, stavila ga na tacnu i počela da hranim bebu. Otimala se, ugledala je salamu koju nikada nije probala ali, eto, učinila joj se zanimljivijom nego to nešto što se zelenilo.

Uporna, kakva jeste, odlučno je gurala kašiku, bacala sadržaj po podu i borila se da uzme moj sendvič. Gladna i nervozna, trudila sam se da ostanem mirna. Uporno sam držala kašiku punu mahuna negdje u visini njenih usta dok je ona hodala oko stola i pokušavala da dohvati tacnu. Vrištala je jer nije uspjevala. Čak je, vjerovatno, natjerana glađu pokušala da proba ono što sam joj nudila pa je od ljutnje počela da stavlja ruke u usta i da ih grize, zatim da grize i jastuk pa da vrišti i baca se na pod.

Divim se svojoj staloženosti u tom trenutku. Bilo mi je čak i simpatično njeno ponašanje jer evo, prvi put to radi ali apsolutno nisam reagovala. Nisam je dozivala, niti je smirivala. Nisam je ni tješila. Samo sam ćutala i praveći se da se ništa ne dešava, i dalje držala onu kašiku sa mahunama.

Kad je vidjela da povratne reakcije nema, prišla mi je i opet, kao ljutito, pojela prvi zalogaj. Zatim i drugi, treći pa na kraju cijeli obrok, tako da je i zaboravila na salamu i sendvič koji sam ja, naravno, u miru jela.

 

Vjerujem da je ovo tek početak. Sada se ljuti zbog hrane, sutra će zbog nečeg drugog. Znam, biće vrištanja, suza, bacanja po podu, udaranja i grebanja ali za sve treba imati strpljenja. Mislim da ignorisanje više pomaže nego priče, zabrane, objašnjavanja i slično i da Ona, iako mi mnogi govore da je još mala i da ništa ne zna, zna mnogo više nego što mislimo.

Mislim i da je pravednije da joj na vrijeme  zabranim neke stvari i naučim je da to nije u redu nego da joj popuštam zato što je „mala“ a onda, kad „poraste“ odjednom joj počnem braniti i oduzimati ono što je do juče mogla imati.