Kad mi se ne da, ja i ne moram

Dugo nisam pisala. Nije da nisam imala šta da kažem, nije da nisam imala vremena. Jednostavno mi se nije dalo. I pustila sam. Kao i masu drugih stvari. Shvatila sam i, što je još važnije, prihvatila da ništa ne moram ako mi se ne da.

Isti princip primjenila sam i na kuću. U februaru sam počela ponovo da radim. I ponovo sam se vratila na početak organizovanja i balansiranja između svih obaveza i porodice. Vjerujem da znate šta je prevagnulo. Porodica, druženje, to nam je na prvom mjestu.

Napisala sam mnogo tekstova na temu organizacije i čitala ih iznova, proučavala, prilagođavala, pisala planove… a onda bih sa prvim zrakom sunca sve to pustila i odvela djecu na piknik. Nisu se bunili zato što su prozori musavi. Nisu čak ni tražili ispeglanu majicu niti im je smetalo što smo u brzini razbacali stvari svuda po kući. Ali su se radovali i prepričavali gdje su bili, čega su se igrali, šta su vidjeli.

Oni su SADA mali a mi smo SADA sposobni da im priuštimo ono što žele. Za nekoliko godina, koje će doći brže nego što planiramo i želimo, naše društvo će zamjeniti društvo vršnjaka i izleti će biti organizovani mimo nas. Zatim će osnovati svoje porodice i mi ćemo im biti na drugom mjestu. Tad ću imati sasvim dovoljno vremena da perem prozore.

Advertisements

Mama se vraća na posao

Naša godinica je brzo i prebrzo prošla. Ne znam da li sam se pošteno i okrenula a On je već počeo da ustaje i da pada, svakim pokušajem sigurniji u svoje korake. I pored nerviranja zbog nedostatka vremena za sebe i jedvačekajućeg povratka na posao, tuga me obavija kad samo pomislim da nam vrijeme otima ove dragocjene trenutke koje, priznajem, ne čuvam dovoljno dobro.

Od ponedeljka za nas počinje jedan novi, drugačiji ritam. On kreće u jaslice a sledećeg ponedeljka mama na posao. Radovala sam se tome, radovala se onoj jednoj sedmici koju ću moći da iskoristim za pripreme za početak posla, da sredim kuću malo detaljnije, da sredim sebe, kupim nešto, popijem kafu u miru i uradim sve ono što sam do tada radila u letu.

Sa istom radošću sam otišla da potpišem ugovor i da se upoznam sa tetama koje će od ponedeljka provoditi više vremena sa njim nego ja. I sve je bilo dobro dok nisam krenula kući.

Skupilo se u meni svih 355 dana neodvajanja od onih milih ručica koje me nespretno grle ali vrlo spretno podižu majicu da nađu utjehu i utočište od svih nedaća ovog svijeta. Skupila se stvarnost da ću se zaista odmoriti od dječijeg plača, da ću otići u toalet kao gospođa, da ću se obući i neću biti umazana hranom već za koji minut. To sam jedva čekala, zar ne!? Zašto onda plačem?

Nova godina

Evo je tu. I šta sad? Dočekala sam je sa novim rokovnikom za bolju organizaciju a bez ijednog plana za nju jer ona je već nešto isplanirala za mene, u to sam sigurna.

Već mi je pripremila dječije boljke na koje nisam računala i ohladila kafu koju je dobri muž skuhao prije dva sata. Ali, evo, pustila me je i da predahnem a ja ću nju pustiti da ide svojim tokom i da se ne obazire na moje neispisane ciljeve i potajne želje. Ionako ih uvijek ostavljam za onu sledeću.

Samo ću joj poželjeti dobrodošlicu i biću dobra prema njoj a sve što joj želim jeste da i ona bude dobra prema nama.

Sretna vam Nova godina.

Spavaj kad beba spava!

Spavaj kad beba spava!

– Kako kad moram….?

– Lako! Jednostavno spavaj!

Najbolji savjet koji sam ikad dobila. Znam, i vama, kao i meni tada, zvuči neostvarivo. Kako da spavam, ko će napraviti ručak, uključiti mašinu, usisati… uraditi masu stvari koje moraju biti završene?

Naspram svih čari roditeljstva, nedostatak sna sam najteže podnijela. Nenaspavana ne funkcionišem a ponekad imam osjećaj da se nikada ne bih ni naspavala, i da imam priliku. Kad se Ona rodila, bila sam u mnogo većem haosu nego sa Njim. Nisam imala mnogo iskustva u kuhinji, nisam znala da se sve to može pojednostaviti, da su neki poslovi važniji od drugih i da nije bitno šta će ko reći kad nenajavljeno upadne u kuću. I nisam spavala kad i Ona. Pravila sam ručak, prala prozore, čistila, ponekad ukrala i koji minut za sebe ali kad bih odlučila da i ja malo odmorim, ona bi se već probudila.

Sa Njim sam (iskusnija) pametnija. On najčešće spava dva puta u toku dana, prvi put pola sata a drugi put sat i nešto više. Šta ću kuhati za ručak, već znam jer unaprijed za par dana osmislim jelovnik pa već imam sve namirnice spremne. Čim zaspi prvi put, počnem sa pravljenjem ručka i ako mogu, i završim tako da sam ostatak dana mirna. I naravno da pravim samo jednostavna jela, ponekad i za dva dana, ponekad zaledim ostatak i uvijek mi dobro dođe za dane kad mi se ništa ne da.

Kad dođe vrijeme za drugo spavanje, uspavam ga i legnem i ja, ma kakvo da je stanje u kući, ma koliko veša da me čeka i ma koliko da nisam umorna. Da, ležim i kad mi se ne spava jer me na kraju dana uvijek stigne nemoć. Natjeram sebe sa ležim minimalno pola sata i da ne razmišljam baš o ničemu. Nekad slatko zaspim, nekad jedva čekam da ustanem ali svaki put skupim novu energiju za ostatak dana. I mnogo sam produktivnija, vjerujte mi.

Pozdrav od mame koja je upravo odspavala svojih pola sata.

Neplanirano savršen dan

Bila je ovo jedna od onih lijepih i lijenih nedjelja koje dugo planiram a nikad ih ne ostvarim. Zapravo, ostvarim ih kad prestanem planirati.

Prvo je noć prošla neočekivano, uz samo jedno buđenje, za razliku od ostalih koje provodim više budna nego spavajući. Vjerovatno sam zato i ustala raspoložena i nije mi bilo potrebno da ćutim uz kafu i čekam da mi se mozak probudi i počne reagovati. Ona je tražila da se igramo i ja sam se zaista igrala, srcem unijeta u ulogu koju mi je namijenila. I On je dopustio da mama bude posvećena i sestri, ne samo njemu pa se zabavljao ne remeteći našu igru.

Kad je već došlo (i prošlo) vrijeme za doručak, prekinule smo sa igranjem a njih dvoje nastavili uz neizbježno vrištanje koje mi ovaj put, onako naspavanoj, nije smetalo. Otišli smo u šetnju, udovoljila sam i Njenoj želji za slatkišima pa sam morala i sebe da počastim uživanjem, i to bez grižnje savjesti.

Kad smo vratili, oboje su zaspali, kuća je bila uredna, bez razbacanih igračaka i odjeće bačene gdje se stigne. Naravno da sam iskoristila to vrijeme da popijem kafu, pojedem čokoladu i pročitam nešto dok mi je Muž grijao stopala i ćutke sa mnom dijelio taj sat tišine i spokoja.

Po buđenju je preuzeo brigu o Njemu pa sam bez ikakve žurbe pravila ručak dok je Ona pripremala teren za jedvačekajuću jelku. Čak smo i ručali svi zajedno, i to za stolom namjenjenim za tu svrhu, što se ne dešava baš često.

A onda, kićenje jelke. Ritual koji volim i koji ću voljeti dok ima života u meni. Nakit više ne kupujemo, koristimo stari ali više volimo ono što napravimo sami jer nam je to razlog više za druženje.

Onda je došlo vrijeme za spremanje za laku noć. Dok sam nju tuširala, odnosno, nadgledala dok se sama tušira (i naravno, usput ribala lavabo) tata je Njega već uspavao. Znala sam da, i pored toga što je On rano zaspao, neću imati baš puno vremena za sebe jer sam Njoj obećala dvije priče i grljenje dok ne zaspi. I ispunila sam obećanje ali nisam ni pomislila da će i Ona zaspati tako brzo. Do deset sati sam uspjela da sredim i ostatak suđa i igračaka iza njih, da sebe spremim za spavanje i da pišem ovo što čitate.

Iznenađena i obradovana ishodom ovog dana, shvatam da se najbolje stvari dešavaju kad ih najmanje očekujemo. Kad planiram da ih oboje uspavam rano, oni kao da se dogovore pa bude jedno drugo naizmjenično. Kad zbog ručka/usisavanja/sličnih poslova odbijem Njenu molbu da se igramo, obavezno se On unervozi i onda niti radim niti njoj udovoljim. Kad nam isplaniram porodično druženje koje uključuje zajednički ručak, odmor, uživanje, ljenčarenje, redovno nam dođu gosti ili se nametnu neke druge obaveze koje nas odvuku. Prema tome, ja više ništa neću planirati već ću uživati kad god uhvatim priliku. Baš kao i sad, duša mi spava ali ja od miline ne mogu u krevet…

Ukrasti trenutak za sebe

Kad je Ona bila beba, imala sam više i vremena i inspiracije da pišem o našoj svakodnevici. Svakodnevica sa Njim nije ništa manje zanimljiva nego sa Njom ali sam više usmjerena na druge stvari osim pisanja.

On ima već osam mjeseci i potpuno je drugačija beba od sestre. Do šestog mjeseca je ležao i igrao se sam, volio da se vozi kolicima, sa šest počeo da puza, sa sedam da stoji, sa osam hoda uz nameštaj i zahtjeva da se neko igra sa njim, traži društvo i poznatih i nepoznatih… apsolutna suprotnost Njoj. Cijela kuća a naročito dnevni boravak prilagođeni su Njemu i to mi uopšte ne smeta, vrlo brzo će odrasti.

Već neko vrijeme ne smijem da ga ostavim van vidokruga jer za nekoliko seknudi prelazi sve prepreke koje postavim i nađe se na drugoj strani dozvoljene granice. Naročito voli sestrine sitne igračke, taman su za grickanje. Tako, kad moram da obavim nešto neodložno, moram i da ga „zarobim“ u putnom krevetu koji nam služi za odlaganje igračaka jer On u njemu neće da bude. A pošto neće, ja moram da se snalazim kako da ga što duže zadržim unutra.

Nekad davno, koristila sam svoje veliko ogledalo da bih se spremala za izlazak, zatim da bih Njoj kišno vrijeme učinila kraćim a sada služi i Njemu. Još je mali da bi crtao po ogledalu pa čak ga i dodirivao ali snašla sam se.

I uspjela sam da napravim čak i ručak dok je on „pričao“ sam sa sobom.

Naša mala privatna izložba fotografija

Već sam pisala da volim da izrađujem fotografije. To mi je najvjerodostojniji i najdugotrajniji oblik uspomena. Kad prelistavam stare albume, kao da putujem kroz vrijeme i ponovo proživljavam te dane.

Isto to vrijeme odvuklo me na svoju stranu i desilo se da dugo nisam ni razvrstala a kamoli izradila te moje uspomene. Onda sam svaki dan odvajala pola sata, uz kafu, da ih razvrstam. Ako vas zanima kako sam to uradila, možete vidjeti u prethodnom postu. Kad sam ih konačno razvrstala, izdvojila sam najzanimljivije i najdraže i odnijela da se izrade. Donesem ih kući, Ona naravno želi da ih gleda i prije nego što sam ih stavila u albume. Pa čak i tad ih stalno traži. Na moju opasku da ih ne može svaki čas uzimati, postavila mi je jedno sasvim razumno pitanje: „A zašto si ih izradila kad ne daš da gledam“. Zaista sam ostala bez riječi i sama sebe upitala, zašto da ih izrađujem ako će biti u ladici.

Na zidu iznad ugaone imamo prazan prostor koji već nekoliko godina čeka neku dobru sliku da ga upotpuni. Ove godine sam, na Njen rođendan , na tom zidu razvukla konac tako da pravi polukrug i na njega smo kačili ukrase. Mama je bila malo lijena i nemarna pa je konac ostao i nakon nekoliko mjeseci, zajedno sa ukrasima i njenim crtežima.

A onda mi, naravno, pada na pamet da „izložim“ naše drage fotografije, ne u ramovima jer za njih nemam mjesta na polici i ne na zidove jer ne mogu da ih bušim već upravo na tom koncu na zidu koji čeka da bude upotpunjen.

Kupila sam male štipaljke u boji i Njoj dala zadatak da izabere desetak slika koje ćemo okačiti. Sad ih gledamo svaki dan i mjenjamo nakon nekog vremena pa na taj način dobijamo i novi ambijent u svom malom kutku i nove slike koje ćemo gledati i prisjećati se nekih trenutaka.