Nabacane misli

Sama sebi ali i vama dugujem objašnjenje i izvinjenje. Zašto me nema!?  Ni sama ne znam. Vrijeme leti pored mene, inspiracija sve dalja, obaveza sve više a volje sve manje. Koliko dugo nisam pisala, otprilike toliko nisam ni čitala. I, po ko zna koji put, osjećam da gubim dio sebe. Ne pišem, ne dišem. Eto, tako se osjećam.

A početi moram, makar ovako, nabacano, bez smisla jer ovo i jeste moj kutak za misli. Ja nisam profesionalac pa da sve moram pisati smisleno i po redu. Kod mene može bilo kako ako ću se osjećati bolje. A već se tako osjećam.

Sve mi, nekako, ide po planu. Neko bi mi i pozavidio. Rekao bi da mi ništa ne nedostaje. A meni nedostaje jedan mali djelić nečega što sam zakopala duboko u svom srcu i za šta niko ne mora da zna. To je samo moje. Moja bol, moja maštanja i moji nedosanjani snovi. Koliko suza sam prolila toliko i volim tu patnju koja je istovremeno gorka i slatka.

Sretna sam. Imam sve uslove za sreću. Pa, ipak, jedan mali, mali djelić nje ostaće ovdje, u ovom vremenu i nikada je neću zaboraviti.