„Neću tu, ‘oću tu…“

Ne tako davno, budili smo se sa podočnjacima, kasnili na posao, neispavani, umorni, slomljeni. Mislila da sam da taj period nikada neće proći. Ona je spavala sa nama u krevetu, noge na mojoj glavi, glava na tatinom stomaku i njoj je bilo udobno. Nije da sam pristalica da dijete spava sa roditeljima ali nekako se desilo, shvatila je da joj se sa nama ljepše i nije bilo povratka.

Samo jednom sam pokušala da je ponovo naučim na krevetac „pusti je da plače“ metodom. Za pet minuta plakanja, u snu je jecala cijele noći. Tada sam odlučila – izdržaćemo, neka spava tamo gdje joj je ljepše.

Prije nepunih mjesec dana, moja bebica je sama tražila da ide u krevetac. Mislila sam, trajaće to jednu noć. Desilo se i druge, treće i svake večeri. Ona više neće sa nama da spava. Buni se. Vragolasto se smješka iza ogradice i traži bebu da je zagrli.

A meni sad nedostaje da legnem pored nje, da se nasloni na moje grudi i da je zagrlim…

Sve nekako prodje, uživajte i kad vam je teško jer će vam možda baš ti dani nedostajati…