Jedanaesti dan (neću da budem savršena) 

Ne znam zašto mi je tako teško ispuniti sebi data obećanja. Zašto je tako teško održati ritam koji omogućuje dobru organizaciju i mnogo više vremena?  Nekad izgubim volju, nekad nešto poremeti planove pa mi je teško vratiti se na kolosijek svakodnevnice. Deset dana sve ide svojim tokom i kuća je čista,  veš ispeglan, ručak spreman, dijete sretno, ne jedem slatko, imam energiju za sve, vježbam, družim se… Jedanaestog dana zastanem i već nema ručka, otvaram novu čokoladu dok puštam dijete da gleda crtani iako je kasno. Sve to da bih malo odmorila, samo jedan dan. I već sledećeg ispadam iz rutine i gubim volju da budem super organizovana i savršena u svemu. 

I baš tog jedanaestog dana se zapitam u čemu je smisao te sjajne organizacije kad u kući nema tragova da tu žive obični ljudi kojima se uglavnom ne da ustati pa ostave čašu na stolu preko noći, ne pokupe suđe odmah poslije ručka, ne vraćaju jakne u ormar, ne uče dijete da se igračke po svaku cijenu moraju pokupiti prije spavanja. 

Nema smisla u tome. Red u kući i dobra organizacija mogu biti samo podloga duševnom miru a pravi smisao života je voljeti svoj život. Uživati u njemu i živjeti punim plućima. Pisati. Čitati. Puštati zmaja. Dotaći oblake. 

Možda će izbjegavanje slatkog učiniti da imam više energije i možda će mi svakodnevno čista kuća donijeti spokoj ali čokolada i razbacane igračke će mi izmamiti osmijeh i upotpuniti sliku savršenstva onakvog kakvim ga ja vidim. Jer moj život je moj, jedan i jedini i želim da ga živim i da mu se radujem dok  malene ručice gase usisivač i odvlače me da „vidim nešto“ 

Advertisements