Jesenji dan u dvorištu naše škole

Volim jesen. Tople a opet ne vruće dane i prohladna ali ne i hladna predvečerja. Volim što ne moramo birati kada da izađemo, što je svako doba dana savršeno za šetnju, za prirodu. Što nam lišće šušti pod nogama i što dišemo punim plućima.

Volimo vikendom doći ovdje. U dvorište, nekada moje, a sada Njene škole. Debeli hlad nas skriva od jesenjeg sunca a prostora za istraživanje sasvim dovoljno.

Sjedim na klupi i posmatram ih, koliko su bezbrižni, nevini, kako znaju da iskoriste ono najbolje od dana a koliko im puta to uskratimo. „Ne mogu sad, žurimo, drugi put ćemo, ostavi to…“ Tako u nedogled. Toliko malih želja ne ispunimo da bismo ostvarili neke „velike“ ciljeve.

Ali danas gledam te male želje i ispunjavam ih. Kupim žireve, skupljam opalo lišće, mirim nepomirena htijenja, puštam da se umrljaju, penju na ogradu, dosegnu nebo…

Puštam djetinjstvo da bude ono što jeste dok se ja vraćam u svoje…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.