Očekivanja

Pretpostavljam da su mnogo srećnije one žene koje ne očekuju mnogo od svoje druge polovine. One koje su se pomirile sa tim da su one, a ne oni, jači pol. One kojima je vrhunac njegovog dobročinstva kad podigne noge dok ona usisava i još ne galami što to radi baš u vrijeme kad on odmara nakon napornog dana.

Nekako sam ljuta sama na sebe što ja ne znam biti takva, što uvijek očekujem i više od onog čime sam zadovoljna, što mi nije normalno da on praznih ruku hoda pored mene dok se ja borim sa teškim kolicima punim namirnica po njegovoj želji.

Ne kažem i ne mislim da je moj muž savršen, daleko je on od toga. Uz malo guranja, pomoći će sve što treba. Ali, ima dana kad moram da ga vučem za rukav da mi nešto pomogne, i to ne zato što je meni teško ili nemam vremena već zato što ne smijem, zbog rizične trudnoće. Sve on to razumije, ne dozvoljava mi da se saginjem ili dižem teško ali ne razumije da se stan ne može usisavati svakih 15 dana, da nešto što je na podu ne može biti tu danima, da kupatilo treba redovno čistiti. Ne dozvoljava mi da ja to uradim, ne dozvoljava da neko treći pomogne kad je i on sposoban za to ali misli da se ne mora sve odjednom uraditi. Shvatam da su oni drugačiji od nas, žena, po tom pitanju. Mene je stid da mi neko uđe u takav nered, ne mogu stalno objašnjavati zašto je tako a njemu je to sasvim normalno.

Kad mu se da, hoće sve. I tad ga pohvalim, budem sretna što imam takvog muža. A kad dođu oni dani kad mu je sve “sutra ću”, onda poludim. Kritikujem zbog svake sitnice, čak i onog što bez problema mogu sama. Tad nastupa nervoza, i moja i njegova. Tad zaboravim i na one kojima bi bilo ispod časti da bilo kada pomognu svojoj drugoj polovini i na one dane kad je moj dragi spreman po cijeli dan da mi udovoljava i radi sve što zatražim.

Zato mislim da su sretnije one koje ništa ne očekuju. Možda sam samo prezahtjevna. Jedva čekam da se porodim, izađem iz babina i da onda sve mogu sama, bez ičije pomoći. Tako razmišljam onda kad ga danima molim da usisa kuću. A kad malo složim kockice, zašto bih i tada radila sve sama. Doći će bebica, imaću još više obaveza, zašto bi on bio taj koji je umoran od posla i koji mora da leži cijelo poslijepodne dok se ja lomim po cijeli dan, bez prava da kažem da sam se umorila.

Nikada se neću pomiriti sa tim da je žena rob kuće a muškarac je taj koji radi i zaslužuje odmor. Vi, koje imate dug roditeljski i bračni staž, bolje od mene znate koliko zaslužujete odmor. Koštaće me to živaca i strpljenja ali ne mogu dopustiti da budem zgažena samo zato što sam žena.

P.S. Hvala mom mužu što je takav kakav je ali uvijek može biti bolji. Baš kao i svi mi.

Sama u kući

Luda sam, znam!!! I sigurna sam da nisam jedina takva po tom pitanju. Naime, žalim se kako nigdje ne idem, kako sam sama dok je muž na poslu, kako ležim po cijeli dan, ulijenim se i ništa mi se ne da. I kad on dođe kući, ja očekujem čudo, kao da će riješiti sve moje “probleme”, kao da nema pravo da se odmori poslije posla, da izađe na kafu i slično. Ljutim se kad on ode a ja ostanem kod kuće.

A onda, nakon xxxxx varnica i kritika koje uputim na njegovu adresu, stanem na loptu. Često me moli da idem negdje sa njim. Ostavi mi auto, ne ljuti se ako potrošim novac na neki svoj užitak (a ja neću, jer, kao štedim), podstiče me da izađem, da se družim, nikad me ne pita kad ću se vratiti (kao ja njega)… A ja samo sjedim u kući i čekam da me neko izvuče vani.

Sinoć sam dogovorila kafu sa drugaricom i nakon prekida veze sam pomislila kako ću joj za sat javiti da ne mogu ići jer, jednostavno, nije mi se dalo. Ali, nisam. Natjerala sam se da se malo dotjeram i odmah sam se osjećala bolje. Još bolje sam se osjećala kad sam stigla na odredište, kao da sam živnula među ljudima i shvatila sam ono s početka teksta. Ja sam luda. Imam sve uslove da uživam a ja samo kukam, kukam, kukam.

Danas moj dragi želi da ide na pecanje a ja se opet bunim. Pa zar ne bi bilo bolje da to vrijeme iskoristim za sebe, da odem negdje, uživam u životu baš onako kako oni to znaju, bez griže savjesti i negativnih emocija. I baš se radujem što ću i ovo poslijepodne da budem ona stara ja a ne ova – raščupane kose, namrštenog lica i uvijek spremna za kritiku.

Sama sam kriva što sam takva a, kao što rekoh, znam da nisam jedina. Zato ću da pozovem jednu drugu takvu, da naučimo biti dobre same sebi a onda i drugima.