Za toplinu duše

Miholjsko ljeto iza nas, hladni dani su nam sve bliže. Smiješe se kišobrani, zaboravljeni u nekom uglu, tople sobe i dvoumljenje kad je vrijeme za izlazak napolje. Nema mi ništa ljepše od onog pogleda kroz prozor kad pada kiša, prolaznici preskaču lokvice, kapi kiše udaraju od stakla… a ja u toplom domu.

Ove godine imam priliku za mnogo takvih trenutaka. A da bi bilo dovoljno toplo, ponekad je potrebno imati i pravu opremu. Zimi (i uvijek kad je hladno) volim nositi priglavke. One prave, pletene vještom rukom moje tetke, mame i još poneke rođake, komšinice koje čuvaju ovaj zanat. One znaju da ih volim i često me obraduju. I nikada se nisu uzalud potrudile.

Слика

Слика

СликаСликаСлика

Слика

СликаСликаСликаСликаСлика

A ove, meni posebno važne, imaju i posebnu priču. Moj muž ih je kupio od jedne bakice koja ih je prodavala tako što je ulazila u razne kafiće, nadajući se da će zaraditi koji dinar. I više me je dirnuo taj njegov gest, da pomogne njoj nego namjera da ih kupi baš meni. Iako su koštale mnogo više nego što bih ih ja ikada platila, shvatila sam da nemaju cijenu.

Слика

 

Za kraj, jedne najdraže, stare 35 godina, baš kao i tata njihove sadašnje vlasnice…Слика

 

Advertisements

Jutarnja idila

Prohladno jutro, topla soba, vatra pucketa u kaminu, Ona spava mirnim snom, kafa sa mlijekom… Nedostaju samo pahulje na prozoru pa da bude idilično.

A zapravo… vatru sam jedva naložila, peć dimi na sve strane, Ona se vrti, negoduje, još uvijek je pomalo hladno u sobi. Jedino je jutro prohladno i kafa spremna. A ipak, ja sam sretna.

Juče sam dozvolila sebi da srijedu zamjenim nedeljom. Ljenčarenje, igranje sa djetetom, šetnja, gledanje TV-a, druženje sa dragim bićem… I bilo je lijepo, dan samo za nas.

Možda bih svake srijede trebala da se pretvaram da nije srijeda. Bar do onog trenutka kad ne budem imala izbora, kad povratkom na posao budem primorana da ostavim svoje dijete i budem odustna više od osam sati od kuće.

Ona otvara oči, vatra je konačno planula, postaje toplo a kafa ispijena do pola. Mojih pet minuta se upravo završilo. Nastaviće se kad Ona tako kaže.
Do tada, uživaćemo u prizorima jeseni…

slika preuzeta sa interneta20

 

Bebo, pusti me da spavam :)

Da mi je još ovakvih dana. Zašto dan traje samo  24h? Zašto je organizmu potrebno najmanje 8h da normalno funkcioniše? I zašto meni ni toliko nije dovoljno?

Svega bih mogla da se odreknem. Sna nikako. Hodam kao zombi, vidim bljeskanje pred očima, sipam omekšivač u kutiju u koju ide prašak za veš, uključujem pogrešno kolo, kašika umjesto viljuške… jednostavnije rečeno – ne dirajte mi san.

Oči mi se i sad sklapaju ali rano je. Kad sam legla u deset sati!? Rijetko. A zapravo, duša mi zna da je jedanaest. Nije važno. Važno je šta sat pokazuje. Svake večeri obećavam sebi da ću, čim beba zaspi, i ja za njom. A svake večeri, imam „neodložnih“ poslova. I žao mi je gubiti vrijeme na spavanje.

Zapravo, možda sam i slagala kad sam rekla da sna ne bih mogla da se odreknem. Kad malo bolje razmislim, mogu cijelu noć da ne spavam. Ali ne mogu da se budim prije devet-deset (ma i jedanaest, al sram me da kažem). Nema šanse. Najslađe mi je kad me kroz prozorska stakla grije sunce dok spavam. I ne mogu ustati čim otvorim oči. Treba mi vremena za adaptaciju a mnogi to ne razumiju. Ćutim bar sat vremena.

A sada, ONA ne pita spava li se meni. Otvara svoje okice, glasno se smije, ja ležim pored nje, zatvorenih očiju, kao, kopiraće me. Aha, baš. Vrti se, ja onako bunovna smješkam joj se, ona uzvraća i tako se pola sata „igramo“ moja beba i ja. Vidim da joj je dosadilo, buni se, kmeči, skoro da će plakati i već je vrijeme za ustajanje, presvlačenje i razbuđivanje. Ustajem, moram. Razbudim se čim se umijem hladnom vodom, stavljam kafu i dan počinje.

Nakon pola sata, ONA se opet nešto buni, uzimam je u naručje, oči joj se sklapaju. Stavljam joj dudu i čujem poznati zvuk. Onaj njen, pred san. I opet je zaspala. A ja se razbudila.

I opet obećavam sebi, idem ranije u krevet. Možda mi jutro neće tako teško pasti. Možda me ONA sutra neće prevariti kao jutros.

Tek je 22:08. Rano je za spavanje. Šteta je.

Слика

(slika preuzeta sa portala http://www.roditelji.me)

Da, lako je meni

Ja sam jedna od onih „sretnica“ koje mogu da rađaju djece koliko hoće jer ima ko da mi pomogne. Svekrva u susjednom dvorištu, mama nekoliko ulica dalje. I ja bezbrižna. Tako to izgleda sa strane.

Kad spomenem da želim troje djece i to sve zaredom, prvo naiđem na čuđenje pa na oduševljenje, ponekad i na kritike (zaboga, kriza je) ali sve to uz nezaobilazni komentar: „Lako je tebi. Imaš mamu i svekrvu blizu“. Da, imam! Ali, ja rađam djecu i stvaram porodicu sa svojim dragim a ne sa mamama. Naravno, nikada ih ne bih isključila ali zna se šta je posao za bake a šta za mame.

Ne tražim i ne želim njihovu pomoć iako bi obe sve ostavile i dotrčale iste sekunde. Ali, ja želim sama da osjetim te čari majčinstva i žongliranja između kućnih poslova, brige o djetetu i igranja sa njim. Pa šta ako nemam vremena za sebe!? Proći će i to. Možda ja griješim ali zadovoljnija sam kad se vratim kući i zateknem isti onaj nered koji sam ostavila nego kad ugledam da je veš pokupljen i uredno složen. Trebala bih, valjda, biti zahvalna ali ja nisam. Čeznula sam za svoja četiri zida i kad sam ih konačno dobila, onda želim i sama da ih uređujem.

Imam drugarice koje često kažu: „Lako je tebi.“ I mrzim tu izjavu. Sticajem okolnosti, ove sedmice nema ni mame ni svekrve da uskoče. I sticajem istih okolnosti, obavezala sam se (dobrovoljno) da kuham ručak svekru i djeveru a inače, ne kuham svaki dan jer često nema potrebe za tim. I sada, bez „pomoći“, uz obavezu svakodnevnog kuhanja i suđa x2, uz muža koji, zbog posla, većinu dana nije kod kuće, ja stižem i da pišem i da se odmorim i da obavim sve poslove u kući. I tek sada mi je lako jer je onako kako ja želim.

Слика

Da ne bude zabune, nije mi svekrva od onih namćorastih niti onih poput „Vegete“, da se u sve mješaju ali ja svakako želim svoj mir i želim svoje obaveze završavati kako koju stignem pa na kraju dana, dići noge na sto i zadovoljno se osmjehnuti samoj sebi jer, sve sam to sama postigla.

Možda ja griješim, ispravite me ako je tako jer, ponekad jedem samu sebe što sam takva, misleći kako ja nisam u pravu, kako je u redu da prihvatim njihovu pomoć (koja mi nekad bude samo medveđa usluga), trudim se da to promjenim kod sebe ali ne ide, pa ne ide.

 

Divan dan

Uživate li u ovim prelijepim danima, u ulicama prostrtim žutim tepihom, nebu bez ijednog oblačka. Iako se sitnim koracima bližim tridesetoj, jesen mi uvijek priziva školske uspomene. Ništa ljepše od ranijeg odlaska u školu kako bismo se igrali lastiša ili iz prikrajka posmatrali simpatije dok igraju fudbal. Tako bar izgleda sa ove vremenske distance.

Mislim da sam tada žurila da odrastem. Mislila sam da je „odrasti“ pojam, da će se nešto veoma važno desiti kad završim školu i postanem „svoj čovjek“. Mogu reći da sam to postala i prije završetka školovanja ali jedino važno što se desilo jeste mnoštvo obaveza i nedostatak slobodnog vremena.

Skoro svakodnevno prolazim pored zgrade u kojoj sam naučila prva slova, koja mi je usadila uspomene tako žive u sjećanju da još mogu da osjetim miris lipe ispod prozora učionice. Ali, ne vidim djevojčice koje igraju lastiš. Dječaci se još nekako i drže lopte. Ne vidim ih da žure prema školi niti da u grupama jedni druge zadirkuju na onaj dječiji, bezazlen način. Možda se samo meni tako čini, možda je to iz njihove perspektive isto kao što je bilo nekad. A možda, baš kao i mi, samo žure da odrastu.

I sad, kad sam odrasla (ma šta to značilo), šetam ulicom, namjerno idem po lišću da osjetim ono šuškanje, trudim se da čujem ptičicu koja uporno cvrkuće na drvetu u mom dvorištu i pitam se gdje je nestalo djetinjstvo. I kako to da tada nisam znala da uživam u onom u čemu bih sada sigurno svim srcem znala.

A možda se samo zavaravam. Živim i u ovom trenutku i trudim se da upijem svaki atom energije kojom zrači današnji dan ali, on prolazi. Trenutke ne možemo zadržati, ostaju samo sjećanja. Vjerovatno sam i tada uživala, samo to nisam znala. Kao što uživam i sad a tek sutra ću toga biti svjesna.

Organizacija ili izgovor!?

Otkako se Ona ušetala u moj život, tražim načine da se organizujem. Nemoguće je pored male bebe održavati kuću toliko urednom kao da će svaki čas neko da dođe i istovremeno, odmoriti se i naći vremena za sebe. Podrazumjeva se da je sve to moguće raditi u vrijeme kad ona spava.

Da se razumijemo, nisam ja neki radoholičar niti sam ikada patila od toga da sve bude pod špagu, naprotiv. I kad sam imala dovoljno vremena, nisam non-stop držala krpu u rukama niti mi je bilo važnije oprano suđe od šetnje po lijepom vremenu. Oprala bih suđe kad se vratim. Ali, sada se sve promjenilo. Ne mogu raditi kad hoću već kad mogu. Tako sam, čitajući razne savjete i iskustva, shvatila ono što je već jasno. Stvar je u organizaciji. Možda će se neke od vas nasmijati, prevrnuti očima, ismijati me a možda i neće. U svakom slučaju, pokušala sam i sada je mnogo lakše.

Prvo sam poslove podijelila na dnevne, sedmične i mjesečne. I mnogo mi je vremena trebalo da sebe natjeram na tu rutinu ali, isplatilo se. Svakog jutra, očistim wc-šolju i lavabo i uradim nekoliko vježbica (zaboravih spomenuti da se u svim tim „obavezama“ krije i nešto samo moje). Uveče sredim nered po dnevnom boravku (sve ide na svoje mjesto), ostatak suđa, osušim sudoperu, prebrišem šporet, izglancam staklo na stolu i izbacim smeće. Kakva je radost ustati ujutro, skuhati kafu i ne misliti kako bi bilo lijepo piti je u sređenom domu. U tom dnevnom rasporedu se podrazumjeva ručak, suđe i ostale „sitnice“ koje nisam pisala.

Ponedeljkom uključujem mašinu, peglam ako se veš osuši, brišem prašinu na policama, pločice u kuhinji, vrata kuhinje i frižidera… Utorkom peglam ostatak veša, usisavam, obavljam kupovinu… Srijedom… Četvrtkom… Petkom… da ne nabrajam dalje, svaka od nas zna šta mora da radi. Mada, moram priznati, ja sam te svoje obaveze svela na minimum, ono neophodno i osnovno, bar dok je beba mala.

A za neke „velike“ poslove sam odredila datum u mjesecu kad trebaju da se rade.

Subotom i nedeljom ne radim ništa osim onih dnevnih obaveza. Ponekad i ne kuham. Uživam sa porodicom i prijateljima.

Kad sam svojoj mami spomenula svoj „plan“, logično, smijala se. Kaže, pa ne radi se to tako, radiš kad imaš vremena i kad vidiš da je došlo vrijeme. E, draga mama, ja onda nikad ne bih radila. Kad imam vremena, ja bih radije da odmorim jer, kao što spomenuh, nisam neka radoholičarka a neke bi rekle, ni domaćica. Ja to, opet, drugačije gledam.

Imam jednu radnu kolegicu, žena ima ćerku stariju od mene. U ranim tridesetim je ostala bez muža sa dvoje male djece i dan-danas pati za njim. Najteže mi padne kad priča koliko je bio pažljiv i dobar prema njoj a kako su malo vremena provodili zajedno. Dođe vikend a ona pošalje njih troje u park kako bi mogla u miru da sređuje stan. Umjesto da zajedno šetaju, igraju se sa djecom. Da je tada znala da će im sreća kratko trajati, vjerujem da bi drugačije razmišljala.

Zato, briga me šta će ko da kaže. Ako veš perem ponedeljkom i četvrtkom, neću da se opterećujem punom korpom već u subotu. Čak i ako malo „promašim“ raspored zbog, meni važnijih stvari, ništa strašno.

Dobra ili loša majka?

Dok nisam postala majka, mnoge stvari u vezi roditeljstva nisam ni primjećivala. Nisam bila u tom „fazonu“. Nije da sad imam dug staž ali i ova tri mjeseca su bila dovoljna da se zapitam da li sam ja dobra majka.

Ako pustim svoje dijete da plače duže od 5 sekundi, da li me to čini lošom majkom? Možda bih bila bolja kad bih znala predvidjeti kad će zaplakati pa da unaprijed isključim šporet, završim ručak, operem ruke i stvorim se pored nje čim čujem KME!? Da li sam ja previše opuštena ili neki drugi previše opterećeni, ne znam. Ali, znam da će joj više štete nanijeti ako prije podoja ne operem ruke nego to što će malo duže plakati. Znam da će joj biti neudobnije ako počnem da je ljuljam čim se okrene u snu nego ako je pustim da se rasteže i okreće kako joj odgovara, pa makar je to i razbudilo. Pa i kad plače, kad je spustim u krevetac da sama zaspi, prestaće.

Mislim da ne moram stajati iznad nje i brojati joj udisaje da bih bila dobra majka. Takve me redovno izbacuju iz takta i postavljam sebi to glupo pitanje a znam da je suvišno.