Spavaj kad beba spava!

– Spavaj kad beba spava!

– Kako kad moram….?

– Lako! Jednostavno spavaj!

Najbolji savjet koji sam ikad dobila. Znam, i vama, kao i meni tada, zvuči neostvarivo. Kako da spavam, ko će napraviti ručak, uključiti mašinu, usisati… uraditi masu stvari koje moraju biti završene?

Naspram svih čari roditeljstva, nedostatak sna sam najteže podnijela. Nenaspavana ne funkcionišem a ponekad imam osjećaj da se nikada ne bih ni naspavala, i da imam priliku. Kad se Ona rodila, bila sam u mnogo većem haosu nego sa Njim. Nisam imala mnogo iskustva u kuhinji, nisam znala da se sve to može pojednostaviti, da su neki poslovi važniji od drugih i da nije bitno šta će ko reći kad nenajavljeno upadne u kuću. I nisam spavala kad i Ona. Pravila sam ručak, prala prozore, čistila, ponekad ukrala i koji minut za sebe ali kad bih odlučila da i ja malo odmorim, ona bi se već probudila.

Sa Njim sam (iskusnija) pametnija. On najčešće spava dva puta u toku dana, prvi put pola sata a drugi put sat i nešto više. Šta ću kuhati za ručak, već znam jer unaprijed za par dana osmislim jelovnik pa već imam sve namirnice spremne. Čim zaspi prvi put, počnem sa pravljenjem ručka i ako mogu, i završim tako da sam ostatak dana mirna. I naravno da pravim samo jednostavna jela, ponekad i za dva dana, ponekad zaledim ostatak i uvijek mi dobro dođe za dane kad mi se ništa ne da.

Kad dođe vrijeme za drugo spavanje, uspavam ga i legnem i ja, ma kakvo da je stanje u kući, ma koliko veša da me čeka i ma koliko da nisam umorna. Da, ležim i kad mi se ne spava jer me na kraju dana uvijek stigne nemoć. Natjeram sebe sa ležim minimalno pola sata i da ne razmišljam baš o ničemu. Nekad slatko zaspim, nekad jedva čekam da ustanem ali svaki put skupim novu energiju za ostatak dana. I mnogo sam produktivnija, vjerujte mi.

Pozdrav od mame koja je upravo odspavala svojih pola sata.

Mojih osam sati

Silom (dobrih) prilika sam kod kuće već mjesec dana. Ne radim, imam cijelih osam sati samoće i slobode da radim sve ono što volim i što nikada nemam vremena jer uvijek postoji nešto važnije i preče što mora da se završi.

Tako mi svako jutro počinje uz kafu sa mlijekom i rješavanje ukrštenica što, priznajem, dugo nisam radila. Onda sebi odredim prioritete za taj dan, šta se mora a šta može i šta bilo najbolje da uradim. Odradim sve zacrtano, bar od onog što se mora. Posvetim se i svojim ličnim zadovoljstvima mada, u mnogo manjoj mjeri, valjda nisam navikla. 

U početku sam uživala jer mi je bio potreban odmor i od mene same. I zaista sam odmorila. Vremenom, počela je da mi nedostaje ona gužva na poslu, zahtjevi koje nije moguće ispuniti, čak i one stranke sa kojima nikada ne možeš izaći na kraj. Počela mi je nedostajati jutarnja užurbanost dok svo troje pokušavamo da nađemo ono što tražimo, da se spremimo i u rekordnom roku krenemo u nove pobjede. Otvorim ormar pa pomislim da baš ovaj sako moram obući jer mi se sviđa a sad nemam priliku da ga nosim.

I taj cjelodnevni boravak kod kuće doveo je do toga da sve stižem (kako i ne bih), sve je pod kontrolom i nema nagomilanog veša i mrskih obaveza. Ali, od svega me najviše raduje činjenica da sad imam sasvim dovoljno vremena da se posvetim igri sa Njom. I uživamo kao nikada prije. Jer mama je već spremila i ručak i završila sve ostale obaveze pa sad ima vremena samo za Nju.

„Srijeda zovem se…“

Pjevušim ovu pjesmu cijelo jutro i pronalazim se ali u drugačijem kontekstu. Naime, jesam mama i volim svoje zlato više od života (kao i svaka mama) ali, prilično često, dolazim do zaključka da i ja imam dušu. A istoj je potreban odmor. Ne odmor od Nje (koja se upravo budi i prekida tek započetu kafu) već odmor od razmišljanja, od svakodnevnih obaveza, prekratkog dana i negativnih misli (o, da, i takvih ima). Prije dvije sedmice, kad je moj muž izjavio da mora ići na rekreaciju četvrtkom jer mu je potrebno da izbaci negativnu energiju iz sebe, ja sam pukla. Gdje odlazi moja energija!? Odjednom mi je postalo jasno zašto sam se od umiljate djevojčice pretvorila u čangrizavu ženu, onu koju sam prezirala.

Jedan dan u sedmici biće samo moj. On se složio i vrlo rado prihvatio, valjda i njemu nedostajem ona stara ja. Odlučim da to bude srijeda, sredina sedmice, između dva vikenda.  Prošle sam izvisila. Došli gosti (do sad su, kao po dogovoru birali četvrtak, sad će početi i srijedu). Ove neću. Od jutros sam samo ručak napravila i željno iščekujem njegov dolazak sa posla i moj odlazak u grad. Danas će to biti grad, neke druge gledanje filma, opuštanje u kadi punoj vode bez prekidanja i žurbe, pisanje bez ometanja, kafenisanje… ma sve što mi u tom trenutku bude godilo.

Znam da će moj „odmor“ imati višestruke koristi. Biću raspoloženija (već jesam), imaću manje povoda za prigovaranje, On će više nego do sad da se druži sa našom princezom, Ona će se malo odmoriti od mene pa me se i poželjeti (pssst, ljubomorna sam kad se drugima raduje a meni ne).

I sunce je danas na mojoj strani, obasjava sobu i zove me van. Idemo nas dvije u šetnju dok tata (spasilac) ne dođe kući a ja nastavim sa pjesmom…

„…jer srijedom se, zar ne, najbolje slažemo.“

Mogu bar da maštam…