Mojih osam sati

Silom (dobrih) prilika sam kod kuće već mjesec dana. Ne radim, imam cijelih osam sati samoće i slobode da radim sve ono što volim i što nikada nemam vremena jer uvijek postoji nešto važnije i preče što mora da se završi.

Tako mi svako jutro počinje uz kafu sa mlijekom i rješavanje ukrštenica što, priznajem, dugo nisam radila. Onda sebi odredim prioritete za taj dan, šta se mora a šta može i šta bilo najbolje da uradim. Odradim sve zacrtano, bar od onog što se mora. Posvetim se i svojim ličnim zadovoljstvima mada, u mnogo manjoj mjeri, valjda nisam navikla. 

U početku sam uživala jer mi je bio potreban odmor i od mene same. I zaista sam odmorila. Vremenom, počela je da mi nedostaje ona gužva na poslu, zahtjevi koje nije moguće ispuniti, čak i one stranke sa kojima nikada ne možeš izaći na kraj. Počela mi je nedostajati jutarnja užurbanost dok svo troje pokušavamo da nađemo ono što tražimo, da se spremimo i u rekordnom roku krenemo u nove pobjede. Otvorim ormar pa pomislim da baš ovaj sako moram obući jer mi se sviđa a sad nemam priliku da ga nosim.

I taj cjelodnevni boravak kod kuće doveo je do toga da sve stižem (kako i ne bih), sve je pod kontrolom i nema nagomilanog veša i mrskih obaveza. Ali, od svega me najviše raduje činjenica da sad imam sasvim dovoljno vremena da se posvetim igri sa Njom. I uživamo kao nikada prije. Jer mama je već spremila i ručak i završila sve ostale obaveze pa sad ima vremena samo za Nju.

Advertisements

„Srijeda zovem se…“

Pjevušim ovu pjesmu cijelo jutro i pronalazim se ali u drugačijem kontekstu. Naime, jesam mama i volim svoje zlato više od života (kao i svaka mama) ali, prilično često, dolazim do zaključka da i ja imam dušu. A istoj je potreban odmor. Ne odmor od Nje (koja se upravo budi i prekida tek započetu kafu) već odmor od razmišljanja, od svakodnevnih obaveza, prekratkog dana i negativnih misli (o, da, i takvih ima). Prije dvije sedmice, kad je moj muž izjavio da mora ići na rekreaciju četvrtkom jer mu je potrebno da izbaci negativnu energiju iz sebe, ja sam pukla. Gdje odlazi moja energija!? Odjednom mi je postalo jasno zašto sam se od umiljate djevojčice pretvorila u čangrizavu ženu, onu koju sam prezirala.

Jedan dan u sedmici biće samo moj. On se složio i vrlo rado prihvatio, valjda i njemu nedostajem ona stara ja. Odlučim da to bude srijeda, sredina sedmice, između dva vikenda.  Prošle sam izvisila. Došli gosti (do sad su, kao po dogovoru birali četvrtak, sad će početi i srijedu). Ove neću. Od jutros sam samo ručak napravila i željno iščekujem njegov dolazak sa posla i moj odlazak u grad. Danas će to biti grad, neke druge gledanje filma, opuštanje u kadi punoj vode bez prekidanja i žurbe, pisanje bez ometanja, kafenisanje… ma sve što mi u tom trenutku bude godilo.

Znam da će moj „odmor“ imati višestruke koristi. Biću raspoloženija (već jesam), imaću manje povoda za prigovaranje, On će više nego do sad da se druži sa našom princezom, Ona će se malo odmoriti od mene pa me se i poželjeti (pssst, ljubomorna sam kad se drugima raduje a meni ne).

I sunce je danas na mojoj strani, obasjava sobu i zove me van. Idemo nas dvije u šetnju dok tata (spasilac) ne dođe kući a ja nastavim sa pjesmom…

„…jer srijedom se, zar ne, najbolje slažemo.“

Mogu bar da maštam...

Mogu bar da maštam…