Pjevušim ovu pjesmu cijelo jutro i pronalazim se ali u drugačijem kontekstu. Naime, jesam mama i volim svoje zlato više od života (kao i svaka mama) ali, prilično često, dolazim do zaključka da i ja imam dušu. A istoj je potreban odmor. Ne odmor od Nje (koja se upravo budi i prekida tek započetu kafu) već odmor od razmišljanja, od svakodnevnih obaveza, prekratkog dana i negativnih misli (o, da, i takvih ima). Prije dvije sedmice, kad je moj muž izjavio da mora ići na rekreaciju četvrtkom jer mu je potrebno da izbaci negativnu energiju iz sebe, ja sam pukla. Gdje odlazi moja energija!? Odjednom mi je postalo jasno zašto sam se od umiljate djevojčice pretvorila u čangrizavu ženu, onu koju sam prezirala.
Jedan dan u sedmici biće samo moj. On se složio i vrlo rado prihvatio, valjda i njemu nedostajem ona stara ja. Odlučim da to bude srijeda, sredina sedmice, između dva vikenda. Prošle sam izvisila. Došli gosti (do sad su, kao po dogovoru birali četvrtak, sad će početi i srijedu). Ove neću. Od jutros sam samo ručak napravila i željno iščekujem njegov dolazak sa posla i moj odlazak u grad. Danas će to biti grad, neke druge gledanje filma, opuštanje u kadi punoj vode bez prekidanja i žurbe, pisanje bez ometanja, kafenisanje… ma sve što mi u tom trenutku bude godilo.
Znam da će moj „odmor“ imati višestruke koristi. Biću raspoloženija (već jesam), imaću manje povoda za prigovaranje, On će više nego do sad da se druži sa našom princezom, Ona će se malo odmoriti od mene pa me se i poželjeti (pssst, ljubomorna sam kad se drugima raduje a meni ne).
I sunce je danas na mojoj strani, obasjava sobu i zove me van. Idemo nas dvije u šetnju dok tata (spasilac) ne dođe kući a ja nastavim sa pjesmom…
„…jer srijedom se, zar ne, najbolje slažemo.“
Mogu bar da maštam…
kutakzamisli 