Mama vidi kroz zid (mamine male laži)

Opšte je poznato da su djeca male pametnice i da nas brzo razotkriju kad pokušamo da im podvalimo neku sitnu, nevinu laž. A zašto ih uopšte lažemo? Za njihovo dobro, naravno. Ponekad i da bismo izbjegli rasprave i objašnjavanja, nekad za sopstveni mir ali uglavnom za njihovo dobro. Tako uhvatim sebe kako joj govorim da me boli stomak i da mora sama sebi donijeti vodu. Ja ne moram ustajati a Ona se uči samostalnosti. Ako bude jela voće neće se razboljeti. Apsolutna laž ali bar jede zdravo.

Međutim, svaka laž kad-tad bude otkrivena. Nedavno smo kupovali poklon za novorođenu bebu i na tatinu opasku da mu se sviđa plava banjica za kupanje oštro sam reagovala. Ne može plavo za djevojčicu. A Ona u čudu. „Ali, mama, rekla si da i djevojčice mogu nositi plavu boju“. Ostala sam bez riječi. Toliko puta sam se sa Njom ubjeđivala da može obući plave helanke jer nije plava boja samo za dječake i taman kad je pristala da ne mora sve biti roze ili crvene boje, mama napravi kiks. Srećom, prešla je preko toga, nastavila sa oblačenjem garderobe raznih boja pa nismo ušli u novi krug rasprave.

A ono čemu često pribjegavam i u što Ona iskreno vjeruje, jeste da sve mame pa i njena imaju neke posebne moći. Među njima je i moć gledanja kroz zid i oči na leđima. Ne vjerujem da postoji mama koja bar jednom nije izgovorila ovu laž. Na Njeno pitanje zašto i Ona ne vidi kroz zid, odgovaram da će vidjeti kad bude mama. Što je na neki način i istina, zar ne!? Dok se brčka u kadi punoj vode, tačno znam kad je ustala (i kad postoji mogućnost da se oklizne). Dok je u sobi, čujem otvaranje ladica i odmah je opominjem. Po zvuku tačno znam šta radi. I duboko je uvjerena da mame zaista vide kroz zidove. Tako me je nedavno zvala iz sobe i pitala da li je dobro obukla majicu. Ja joj kažem da ne znam jer je ne vidim a Ona će: „Kako ne vidiš kad ti vidiš kroz zid“.

eyes-1

slika preuzeta sa https://www.juliehewett.net/

Mama uhvaćena u laži opet se nekako izvukla. Nekad me peče savjest što uopšte moram da se služim tim metodama iako se stvarno trudim da se naš odnos zasniva na iskrenosti. Ako joj kažem da će poslije ručka ići u park, onda stvarno i idemo u park. Ako mi traži nešto što ne mogu ispuniti, ne obećavam pa i po cijenu plača. Zato nikad nemamo problema kad treba uraditi nešto što je mrsko, ako joj obećam nagradu uradiće to jer zna da će nagrade biti. A sa druge strane, kad joj neko treći nešto obećava, tipa vodiću te u park ako mi otpjevaš pjesmicu, Ona neće zaboraviti i tražiće park. Isto tako, ako joj zabranim da nešto radi i kažem da ću joj, ako ne prestane, npr. oduzeti voljenu igračku, zna da će tako i biti , onda i posluša.

Sitne laži, izgovorene za njihovo dobro su neophodne, mislim da ih ne možemo i ne trebamo izbjeći ali isto tako, kad je riječ o bitnim stvarima, o obećanjima, tu ne smijemo kiksati. Onoliko koliko mi ispunjavamo svoju riječ, ispuniće i oni. A ono da mame vide kroz zid, zaista i vide. Na neki svoj, i njima nedokučiv, način. Vidite li i vi šta vaši klinci i klinceze rade dok niste tu?

 

Advertisements

Kako kradem vrijeme sama od sebe!?

Poslednji post je bio na temu prezaposlenosti. I kad sam ga pisala, mislila sam da ću nakon toga nastaviti, nakon dan, dva, opet nešto napisati ali nije išlo. Stalno se vrtim u nekom krugu sopstvenih obećanja, ludih radovanja i predrasuda. Mislim (ma čvrsto sam uvjerena) da sam ja drugačija od ostalih i da mogu sve. Sinoć sam, sva žalosna, konstatovala da sam postala prava žena. Pa ne mogu da odvojim vrijeme samo za sebe, kao da mi neko brani!!! Čak ni na godišnjem odmoru! Danas sam sve ostavila i evo me, u svom kutku koji me opušta.

Tražila sam načine da što manje vremena potrošim a što više posla uradim. I ide nekako ali potrošim toliko energije da nisam ni za gledanje TV programa koji ne iziskuje nikakav napor a kamoli za nešto zbog čega bih morala uključiti moždane vijuge. Kad je već tako onda pokušavam da između redova pronađem nešto samo svoje, nešto što me opušta. Da ste vidjeli moju sreću kad sam shvatila (nakon skoro godinu dana) da na telefonu mogu skinuti aplikaciju za wordpress i da mogu čitati (samo čitati, koliko sam za sad istražila) i kad nemam internet konekciju. Kako volim čitati uz doručak, ručak, večeru, pauzu na poslu koristim za hranu i blogove. Dok čekam muža da završi sa poslom, opet čitam. Čekam ga tačno ispred vrtića pa se istovremeno smijem dječijim biserima i onome što me je oduševilo na blogu, čega nije malo.

Ručak pravim za dva dana, ponekad i zaledim ono što je pogodno za to (hvala Jelena :)) pa dobro dođe. Zapisujem sve obaveze mada mi se mama uvijek smije kad to spomenem ali ne odustajem. I u školi sam isto to radila i dobro se osjećala kad prekrižim „zadaća iz matematike“. I sad se dobro osjećam kad prekrižim „peglanje“. Mislim da na taj način skraćujem poslove za ono vrijeme razmišljanja „šta ću prvo uraditi kad Ona zaspi“. Unaprijed osmislim i plan kuhanja za cijelu sedmicu.

Sad, kad sam počela raditi shvatila sam koliko znači slobodno vrijeme. Koliko sam zapravo vremena imala dok nisam radila i koliko nisam znala da ga iskoristim. Danas mi je četvrti dan godišnjeg odmora i tek danas sam prvi put čitala knjigu dok je Ona spavala (prvi dio) i pišem blog dok Ona opet spava (drugi dio). Ovo mi hrani dušu a sigurna sam da svaka od nas ima nešto što joj je važno i što je ispunjava a samo je njeno. Ne smijemo to izgubiti ako ne želimo da izgubimo sebe.

Pročitala sam nešto dobro i želim to da zapamtim: „Svi mi imamo neku definiciju koja nam omogućava da postojimo i ta definicija je naš splav na kome plovimo po uzburkanom vremenu, na kome možemo da stignemo do ušća a da ne poludimo“ (Suzana Tamaro, „Zauvek“). Ovo je moja. I zato, čitam vas svaki dan a bar jednom sedmično, naći ću vremena da pišem.

 

slika preuzeta sa interneta1

U Novoj godini…

Ne tako davno, obećala sam sebi (a obećao je i On) da ću imati svoj dan u nedelji i da će taj dan biti srijeda. Jedna došla, došli gosti, drugu iskoristila nekako, treća prošla u radu, četvrta u oporavku od dočeka i moje srijede nema pa nema. Obećanje ludom radovanje. I od niza novogodišnjih odluka (koje sam prvi put donijela ove godine) obećala sam sebi da ću ići na aerobik, pilates, bilo šta. Kad uplatim novac, valjda će mi biti žao da propadne pa ću biti redovna. Bar ću tu imati svojih sat vremena.

I tako, u nedostatku slobodnog vremena i višku umora i potrebe za osamom, On je izveo Nju napolje i pustio me da budem sama najmanje dva sata. Prošao je tek sat a ja već cupkam, gledam kako kazaljke „trče“ i očekujem ih svakog momenta. Tako dolazim do zaključka da je problem u meni a ne u vremenu. Ne znam da se opustim, da iskoristim ono što imam, sva sam u žurbi.

Ove godine obećavam sebi (opet ja i obećanja) da ću to da promjenim. Neću gledati na sat. Neću žuriti. Uživaću i u onih pet minuta dok se protežem u krevetu i tjeram se ustanem.

Vama želim isto. Uživajte u svakom trenutku ove 2014. godine.