Nedeljom…

Nerijetko mi dosadi ona hrpa nereda koji raste od samog jutra do kasnih večernjih sati, ponekad je i ostavim pa sledećeg dana raste još više. I onda se nerviram jer gledam slike nekih savršenih soba, nonšalantno spuštena knjiga na satenskoj posteljini ogromnog kreveta. Ja ću to moći za 20 godina, možda ni tada. Sada moram ustati dovoljno rano da bih na vrijeme spremila doručak, užinu, ručak, da bih izašla vani i pustila male ruke da se isprljaju u blatu, da bih sortirala malu garderobu i spakovala je u kutije za koje više i nemam mjesta. Da bih napravila prostor za krevet jer već smo veliki, krevetac izlazi iz sobe. Nemam ja vremena za te savršene slike. Ionako traju koliko i jedan „škljoc“.

Danas je ipak nedelja. Zato sam uživala u svom savršenom neredu, u eksploziji boja. Izgubila sam se u tom šarenilu, poželjela da što duže traje, da uživam u svakom danu i sitnici baš kao što uživaju i oni. Jer znaju kako se to radi…

 

dsc_0033dsc_0029

Noć pred polazak u vrtić. Mamine nedoumice

Kažu da je teže nama nego njima. Taj polazak u vrtić. I nadam se da je tako. Želim da je tako. Sutra je taj dan. Sjedim i grickam nokte, zamišljam kako ćemo ući kroz veliku kapiju, na ulazu će ugledati sliku Maše radovaće se. Tražiće da joj obujem nove papuče, one sa macom za koje se suzama izborila (Ako mi ne kupiš, plakaću). Ne padam na suze ali papuče su nam svakako trebale a ja sam tog trenutka željela sve da joj pružim samo da prihvati taj trenutak razdvajanja. Kad obujemo papuče, potražićemo našu tetu. Onu koja nam je dala igračku i obećala još jednu kad ponovo dođemo. Onu koju smo gledali na slikama da bismo je zapamtili. I radovaće joj se, pružiće joj ruke da je uzme. Mamu će poljubiti, malo i kratko plakati kad zatvori vrata i sama zaplače sa druge strane. Ona će brzo prestati ali mama neće. Drugu djecu će gledati sa rezervom, držaće se za tetinu suknju dok ih ne upozna. Onda će se opustiti i neće htjeti da ide kući kad mama dođe po nju.

Ali…

Šta ako se sutra probudi neispavana? Šta ako mi kaže: „Pusti me da spavam, neću u vrtić. Sutra ću“? Pa je mimo njene volje obučem, umijem, napravim joj kike i stavim torbicu na leđa. Plakaće dok sve to budem radila i govoriće da neće da idem na posao. Proći ćemo kroz onu veliku kapiju a ona će se otimati i vrištati, ni Maša ni nove papuče neće biti dovoljan adut da svojevoljno uđe. A „naša“ teta, igrom slučaja, ne bude tu? Šta ćemo onda?

slika-preuzeta-sa-interneta3

Možda samo pravim preveliku dramu od svega toga. Plakaće, u to sam sigurna ali ne bih podnijela da znam da cijeli dan sjedi potištena u uglu sobe, okružena djecom i igračkama, brišući suze i tražeći mamu. Neka plače ali neka te suze budu iste kao one dok je bila sa bakom a mama joj šalje pusu jer mora na posao. To su one koje prođu, kao kad padneš i ustaneš, poslije i zaboraviš da si plakao.

Neću spavati noćas. Čini mi se da ja krećem u vrtić a ne ona. A voljela bih stajati sa strane i posmatrati je u igri sa vršnjacima, znati da li se osjeća odbačenom ili prihvaćenom. Voljela bih znati kome će se obratiti kad je neko gurne, kad joj otme igračku. Voljela bih joj reći da se mora boriti za sebe a ne plakati i tražiti pomoć. Lijepo mi je bilo kad sam je danas čula kako kumiću govori: „Molim te pomjeri se, hoću i ja da gledam“ ali kad on nije odreagovao, ona je zaplakala. I zaboljelo me je to jer će njeno molim te još bezbroj puta ostati nečujno, neprimjetno a suze joj neće pomoći.

Zato od sutra neka se bori za svoje mjesto pod suncem bez mame i tate iza leđa. Kad shvati da neka kome dotrčati, možda će dotrčati sama sebi i postati jača.

 

 

 

 

 

Baka servis, obavezan ili dobrovoljan?

„Ma baš me briga. Ona će je čuvati i tačka. Baba joj je.“ Ponovila je po ko zna koji put. A ja sam se, ko zna koji put, pitala ko je u pravu. Ona, koja smatra da baba ima obavezu da čuva dijete kad god mama i tata to požele ili ja, koja se ustručavam i onda kad mi je neophodna ta pomoć.

Zaista, moraju li baba i deda sve ostaviti i čuvati unuče? Imaju li pravo na odmor, uživanje u nekim svojim interesovanjima, drugim poslovima?

Ja imam tu sreću da me nijedna nikada nije odbila, obe bi sve ostavile i ostavljale su kad bih samo rekla Treba mi… Ali, ne mislim da je njihova obaveza da skaču na svaki moj mig. Ne mislim da bi bile loše bake kad bi nekad rekle da ne mogu, da su umorne, da imaju druge planove. I ne bih se ljutila.

Svaki čovjek ima svoj životni put, planove koje pravimo, želje koje želimo da ostvarimo. Čak i kad se završi radni vijek, ne završava se život, nekima tek tada i počinje. Neki planiraju da putuju, isplaniraju put baš na neki datum i odjednom se pojave djeca, sa vrata nešto dovikuju i odlaze. Dva malena stvorenja sliježu ramenima, mama i tata negdje idu, bićemo kod tebe, bako. I baka, šta će, odlaže svoj put. Put o kome djeca ništa ne znaju. Jer, baka nema drugog posla osim da čuva unučiće.

Da ne budem shvaćena pogrešno, ja nemam ništa protiv baka-servisa, naprotiv, redovno ga koristim. Ali, imam protiv shvatanja da je to njihova obaveza. Ne. Naša je obaveza da čuvamo i pazimo svoju djecu. Njima svaka čast kad uskaču, kad imaju volju i kad se i sami ponude.

Osim toga, ako već imamo tu sreću da imamo kome ostaviti dijete, bila to mama ili svekrva, možemo li i imamo li pravo zamjeriti im što su im dale kocku čokolade? Što su pustile da skače do mile volje? Što nisu obule čarape koje se slažu sa majicom? Ako svojom voljom ostavljamo dijete nekome, bilo kome, onda moramo biti svjesni da ga niko, baš niko neće čuvati kao mi. Ne zato što smo najbolje već zato što imamo različito mišljenje, zato što je meni nešto simpatično a nekom drugom nedopustivo.

index

slika preuzeta sa interneta

Zato, sledeći put kad vam svekrva ili mama (u ovom slučaju je svejedno) vrate dijete u crveno-žuto-ljubičasto-narandžastoj kombinaciji, nemojte se ljutiti. Zamislite da su vam zalupile vrata pred nosom i rekle da su one svoju djecu davno odgojile i da ih tuđa ne zanimaju. Da, ima i takvih. Znam, ima i onih iz druge krajnosti, koje sve znaju bolje od vas i znam da vam se kosa diže na glavi kad zamislite svekrvu sa vašim mezimčetom u ovoj šarenoj kombinaciji (jer, mami nekako ne zamjerimo) ali ipak, nasmijte se. To je najmanje što možete. I, naravno, presvucite dijete, ako vam baš smeta.

Da li je vaše dijete genijalac?

„Mame i tate, na osnovu ovih parametara, mogu da u najranijem uzrastu deteta otkriju nadarenost i pomognu mu da razvije talente. Evo šta sve mogu mali genijalci…

– u prvoj godini života ima omiljenu bajku, seriju, crtani film

– razlikuje sve boje do drugog rođendana

– kada navrši 24 meseca prepoznaje slova

– sa dve godine ume samo da sastavi slagalicu (puzle) koja ima više od 20 delova, broji do deset i više

– u trećoj godini piše slova i brojeve

– posle četvrtog rođendana čita kraće i lakše tekstove

– do pete godine sabira i oduzima proste brojeve i vešto „barata“ kompjuterom“

Ne, ovo gore nije moj tekst, ako ste se zgrozili već na početku čitanja. Ja jesam. Zgrozila sam se jer mi se čini da je sve postalo takmičenje pa tako i ono najljepše što imamo u životu – naša djeca. Srećna sam što još uvijek nisam primorana da se „družim“ sa mamama vršnjaka svoje genijalke (meni je genijalno kad mi potrči u zagrljaj i kaže gaga) jer imam bliske prijateljice sa djecom tog uzrasta a među nama nema tog rivalstva. Ko zna čega bih se naslušala i koliko bih se nervirala kad dođem kući.

Realno, zašto bi neko htio da mu dijete bude genijalno? Za dijete i njegovu budućnost je bolje da nauči da čita sa četiri a ne sa šest, sedam godina? Ili je to zato da bismo se mi, roditelji, imali čime hvaliti? Moje dijete zna sve boje a tvoje još ni rečenice ne sastavlja, sram ga bilo!

Svako dijete je priča za sebe. Odrasli ljudi, takođe. Ja ne želim da mi dijete brže nauči čitati nego što nauči razlikovati dobro i zlo. Ne bi mi značilo da zna sabirati i oduzimati sa četiri godine ako se još ne zna ni sama obući. To što bi znala prepoznati slova u drugoj godini ne bi moglo sakriti brigu ako svaki dan ne gledam osmjeh na njenom licu.

Sve u svoje vrijeme. Ako ne dođe u to vrijeme, onda treba reagovati. Učiću je svemu. Učim je svemu. Ali u skladu sa uzrastom i njenom željom da me prati. Ako ne želi da mi kaže šta je to na slici, neću je ni forsirati. Reći će drugi put. Zna kako kaže krava, ovca, maca ali ne mislim da zaostaje u razvoju ako još uvijek ne prepoznaje vuka ili papagaja na slici. Zna osnovne stvari i ima želju da uči a to mi je najbitnije.

Da li će završiti školu odličnim uspjehom i upisati fakultet ili će se baviti nečim kreativnim što ne zahtjeva učenje, ne razmišljam. A poznajem roditelje koji već sada o tome misle i planiraju životni put tim malim stvorenjima kojima je bitna samo igra.

Ako bude sretna i zadovoljna svojim životom, ja ću smatrati da sam svoj zadatak obavila.

Pazi šta želiš…

Možda se i ostvari! Baš tako bih mogla opisati svoje trenutno stanje. Da mi je samo malo vremena za sebe, malo samoće, tišine. Dovoljno vremena da, nakon što sredim kuću, mogu da se izvrnem na krevet, gledam TV, čitam knjigu, pišem dnevnik. Dovoljno vremena da ne budem umorna nakon svih obaveza i obavezica.

Priznajem, ponekad jedva dočekam devet sati, Njeno vrijeme za spavanje. Iako radnim danima provedemo tek tri, četiri sata zajedno. Pomislim, kad ona zaspi, sve ću ja to uraditi pa onda se malo opustiti. A najčešće, zaspim i ja sa njom, dok kuća ostane u haosu koji će me sutra dočekati.

Danas je taj dan koji bih mogla nazvati svojim. Baba i deda su je odveli kod rodice, biće najmanje dva sata odsutni od kojih je prošlo sat i po a ja? Šta ja radim? Blejim, da se tako izrazim. Nisam sredila kuću, nisam odmorila, nisam čitala, baš ništa. Samo se vrtim u krug i mislim se, šta ću sad! Dosadno je bez nje. Prazna je kuća bez nje. Ostavljam i igračke razbacane, neka ih, milo mi je gledati ih po podu.

Željela sam malo mira, slobode za sebe. I dobila sam. A zapravo, sad mi je jasno da je Ona moj mir i sloboda…

Kako su mahune pobjedile salamu!?

Ovo je priča o upornosti jedne bebe i još većoj upornosti jedne mame.

Mama je bila gladna i baš joj se jeo neki sendvič. Bebi je bilo vrijeme za jelo a koliko je zaista bila gladna i šta joj se jelo, nisam sigurna.

Napravila sam sendvič i, zajedno sa zdjelicom sa mahunama, stavila ga na tacnu i počela da hranim bebu. Otimala se, ugledala je salamu koju nikada nije probala ali, eto, učinila joj se zanimljivijom nego to nešto što se zelenilo.

Uporna, kakva jeste, odlučno je gurala kašiku, bacala sadržaj po podu i borila se da uzme moj sendvič. Gladna i nervozna, trudila sam se da ostanem mirna. Uporno sam držala kašiku punu mahuna negdje u visini njenih usta dok je ona hodala oko stola i pokušavala da dohvati tacnu. Vrištala je jer nije uspjevala. Čak je, vjerovatno, natjerana glađu pokušala da proba ono što sam joj nudila pa je od ljutnje počela da stavlja ruke u usta i da ih grize, zatim da grize i jastuk pa da vrišti i baca se na pod.

Divim se svojoj staloženosti u tom trenutku. Bilo mi je čak i simpatično njeno ponašanje jer evo, prvi put to radi ali apsolutno nisam reagovala. Nisam je dozivala, niti je smirivala. Nisam je ni tješila. Samo sam ćutala i praveći se da se ništa ne dešava, i dalje držala onu kašiku sa mahunama.

Kad je vidjela da povratne reakcije nema, prišla mi je i opet, kao ljutito, pojela prvi zalogaj. Zatim i drugi, treći pa na kraju cijeli obrok, tako da je i zaboravila na salamu i sendvič koji sam ja, naravno, u miru jela.

 

Vjerujem da je ovo tek početak. Sada se ljuti zbog hrane, sutra će zbog nečeg drugog. Znam, biće vrištanja, suza, bacanja po podu, udaranja i grebanja ali za sve treba imati strpljenja. Mislim da ignorisanje više pomaže nego priče, zabrane, objašnjavanja i slično i da Ona, iako mi mnogi govore da je još mala i da ništa ne zna, zna mnogo više nego što mislimo.

Mislim i da je pravednije da joj na vrijeme  zabranim neke stvari i naučim je da to nije u redu nego da joj popuštam zato što je „mala“ a onda, kad „poraste“ odjednom joj počnem braniti i oduzimati ono što je do juče mogla imati.

 

 

 

Njeno vrijeme

Ovo su oni dani kad samo želiš da se ušuškaš pod toplu deku, piješ čaj i čitaš neku opuštajuću knjigu ili gledaš dobru komediju. Kad je vani hladno dovoljno za prvu vatru i nekako si raspoložen samo za ljenčarenje jer, konačno, ne radiš za vikend.  Takvo je moje raspoloženje trenutno. I imam cijeli jedan sat da iskoristim samo za sebe jer Ona spava. Kad se probudi, mogu zaboraviti i na deku i na čaj, trčaću za njom ili ćemo se igrati zajedno, ležati sigurno neću.

Shvatam da je prošlo vrijeme djetinjstva. I mislim da ne prolazi sa godinama već sa dolaskom djeteta. Ne zato što prestajemo biti djeca, što smo kao ozbiljniji i zreliji već zato što tek tada počinju one odgovornosti za čije izbjegavanje nema opravdanja. Mogla sam ja ranije sve da ostavim i da radim ono što želim. Sada mogu da ostavim sve da bih se Njoj posvetila, Ona ne čeka, ne pita, ne moli. Ona zahtjeva a ja sa radošću odgovaram. Jer, sada je moje vrijeme njeno i tu nema pregovora.

 

Kao što je moja mama uvijek bila pored mene, pokrivala me kad zaspim, dočekivala me toplim doručkom, oslobađala me mnogih tereta zbog kojih danas osjećam sigurnost, tako i ja Njoj želim biti podrška. Biti Mama kao što je moja Mama meni.

A ušuškivanje pod toplom dekom neka sačeka još nekoliko godina.