Baka servis, obavezan ili dobrovoljan?

„Ma baš me briga. Ona će je čuvati i tačka. Baba joj je.“ Ponovila je po ko zna koji put. A ja sam se, ko zna koji put, pitala ko je u pravu. Ona, koja smatra da baba ima obavezu da čuva dijete kad god mama i tata to požele ili ja, koja se ustručavam i onda kad mi je neophodna ta pomoć.

Zaista, moraju li baba i deda sve ostaviti i čuvati unuče? Imaju li pravo na odmor, uživanje u nekim svojim interesovanjima, drugim poslovima?

Ja imam tu sreću da me nijedna nikada nije odbila, obe bi sve ostavile i ostavljale su kad bih samo rekla Treba mi… Ali, ne mislim da je njihova obaveza da skaču na svaki moj mig. Ne mislim da bi bile loše bake kad bi nekad rekle da ne mogu, da su umorne, da imaju druge planove. I ne bih se ljutila.

Svaki čovjek ima svoj životni put, planove koje pravimo, želje koje želimo da ostvarimo. Čak i kad se završi radni vijek, ne završava se život, nekima tek tada i počinje. Neki planiraju da putuju, isplaniraju put baš na neki datum i odjednom se pojave djeca, sa vrata nešto dovikuju i odlaze. Dva malena stvorenja sliježu ramenima, mama i tata negdje idu, bićemo kod tebe, bako. I baka, šta će, odlaže svoj put. Put o kome djeca ništa ne znaju. Jer, baka nema drugog posla osim da čuva unučiće.

Da ne budem shvaćena pogrešno, ja nemam ništa protiv baka-servisa, naprotiv, redovno ga koristim. Ali, imam protiv shvatanja da je to njihova obaveza. Ne. Naša je obaveza da čuvamo i pazimo svoju djecu. Njima svaka čast kad uskaču, kad imaju volju i kad se i sami ponude.

Osim toga, ako već imamo tu sreću da imamo kome ostaviti dijete, bila to mama ili svekrva, možemo li i imamo li pravo zamjeriti im što su im dale kocku čokolade? Što su pustile da skače do mile volje? Što nisu obule čarape koje se slažu sa majicom? Ako svojom voljom ostavljamo dijete nekome, bilo kome, onda moramo biti svjesni da ga niko, baš niko neće čuvati kao mi. Ne zato što smo najbolje već zato što imamo različito mišljenje, zato što je meni nešto simpatično a nekom drugom nedopustivo.

index

slika preuzeta sa interneta

Zato, sledeći put kad vam svekrva ili mama (u ovom slučaju je svejedno) vrate dijete u crveno-žuto-ljubičasto-narandžastoj kombinaciji, nemojte se ljutiti. Zamislite da su vam zalupile vrata pred nosom i rekle da su one svoju djecu davno odgojile i da ih tuđa ne zanimaju. Da, ima i takvih. Znam, ima i onih iz druge krajnosti, koje sve znaju bolje od vas i znam da vam se kosa diže na glavi kad zamislite svekrvu sa vašim mezimčetom u ovoj šarenoj kombinaciji (jer, mami nekako ne zamjerimo) ali ipak, nasmijte se. To je najmanje što možete. I, naravno, presvucite dijete, ako vam baš smeta.

Advertisements

Savršen trenutak u nesavršenoj svakodnevnici

Stalno se trudim da u svom domu napravim jednu oazu mira i opuštajuće atmosfere, ono kao na slikama, kad vas ponese inspiracija pa isto to želite i kod sebe. I taman što to postignem, zadovoljstvo prestane. Treba mi nešto novo, nešto drugačije, nije do mene. Sve lijepo sredim i opet to nije to.

Zapravo, šta očekujem? Očekujem da neki čarobni štapić umjesto mene završi sve dnevne obaveze, doručak, ručak, veš, pranje, peglanje i sve one sitne i lagane posliće koji, zapravo, najviše vremena oduzmu pa da onda uživam u toj maloj oazi, čitam knjigu, pijem kafu… I sve to dok Ona spava jer je u budnom stanju ne smijem ostaviti samu ni na minut (čim se vratim, nađem je na stolici, propinje se na prste da „dokati neto“).

I tako mislim da oazu ne znam stvoriti. Čekam taj neki savršen trenutak, onaj kao u reklamama, na ljuljašci između dva drveta, sunce se probija kroz hlad krošnji, kafa pored i dobra knjiga u ruci. A taj trenutak nikada neće doći. Ne zato što ne postoji već zato što ga ja neću znati prepoznati. Zato što sam ih propustila na hiljade. Zato što za njega nije potrebna kompletno sređena kuća već samo jedan mali kutak i malo vremena za sebe. Zato što sam u grču ako ona spava a ja to vrijeme ne koristim za nešto „korisno“ već za sebe. A šta je korisnije od duševnog mira!?

Slike sa raznih reklama, blogova i portala dovele su me u stanje težnje dovođenja životnog prostora u savršen red. U jednu skladnu cjelinu u kojoj nijedan dio ne odstupa svojom prosječnošću. Željela sam da i ja imam to nešto što će me očaravati iz dana u dan. I kad to nešto stvorim, divim se tog trenutka a idućeg dana je isto kao i sve ostalo.

Šta mi je otvorilo oči? Pogled na moje slike. Slike koje nisu ušminkane i nisu namjenski pravljenje za divljenje. A divila sam im se. Divila sam se onom što sam ja stvorila a nisam ni bila svjesna toga. Kad su nam vidici široki, ne vidimo detalje. A ponekad se moramo usmjeriti na njih da bismo stvorili cijelu sliku. To su sitnice koje me okružuju, čine moju oazu mira, opuštanja i kreativnosti, one kojima se divim jer me ispunjavaju radošću a koje do sada zaista nisam shvatala za ozbiljno.

wpid-img_20150903_125830.jpg

DSCN6772wpid-img_20150330_093716.jpgDSCN2458

Sebičluk ili ne?

„Sebična sam zato što ne brinem tuđe brige.“ A možda drugi samo previše vode računa o tuđim poslovima. Ne, nisam ja sebična i neću sama sebe ubjediti u isto. Još kao djetetu ostala mi je urezana jedna rečenica u mislima: „Nemam svoje probleme pa moram brinuti o tuđima“. Izrečeno je to od strane najvoljenije mi osobe na svijetu i sa prizvukom žaljenja što ne može uživati u svojoj porodičnoj idili i tada sam, svojom djetinjom glavom, odlučila – ja neću da imam tuđe probleme ako mogu bez njih.

Volim svoje prijateljice, sestre, kumu. Zaista ih iskreno volim ali, neka mi oproste, ne mogu noćima da ne spavam zbog njihovih životnih priča kad imam svoju, koju živim kako želim i kako moram, sve zavisno od okolnosti ali živim je sretno i najpribližnije onom što sam priželjkivala. Svaka od nas je birala svoj životni put, svaka je znala u šta se upušta i šta je očekuje. Nadale smo se najboljem, vjerovale u to i kad nije bilo sjajno i sve smo, na svoj način, sretne. Ono što je meni radost, nekoj drugoj nije. Ono što nekoj jeste, meni nije. Različite smo i ne želim i ne mogu da sudim nijednom braku niti vezi na osnovu onoga što vidim. I kad znam, osjećam da neka od njih nije sretna, nemam ja pravo da osudjujem onog pored nje ili druge ljude oko nje za njenu tugu. Nemam pravo da sudim ničijim postupcima, čak i kad me bole suze prolivene na mom ramenu. Sama je birala. Sama ima pravo da odluči kako će dalje. Ja samo mogu da pružim ruku i riječ razuma, da nepristrasno dam mišljenje ako se od mene isto traži ali ne mogu da joj kažem da je pogriješila. Možda sam pogriješila ja. Možda mene takav život ne bi činio sretnom ali nju čini i možda su te suze samo potreba da se olakša duša prijatelju.

Ne, nisam ja sebična zato što me ne dovodi do očaja njegovo ponašanje prema njoj. Sebična bih bila kad bih njoj rekla ono što mislim o njemu, njoj koja će do kraja života sa njim dijeliti dom i koja će se pitati otkud meni pravo da o njima pričam. Sebična bih bila kad bih joj zatvorila svoja vrata samo zato što mi se ne sviđa njen izbor.

Meni je žao, iskreno žao što više nema onog istog osmjeha na njenom licu ali to je i dalje ona. Žao mi je što on nije ono što je očekivala ali ona ga voli i ako je sretna, kao što tvrdi, zašto ja onda ne bih mirno spavala pored svog muža i djeteta. Ne mogu ga promjeniti i neću joj pomoći tako što noćima neću spavati razmišljajući kako je njoj.

Neka mi oproste svi koji misle suprotno, ali mislim da to nije sebičluk.