„Kad bi moja mama znala kako volim njenu šminku…“

Ona spava u mom krilu nesvjesna svijeta oko sebe. Ona je dijete a žuri joj se da odraste, da obuje štikle i bude odrasla.

Krišom uzima moju šminku i bojažljivo me pita da li se lijepo našminkala, samo je željela da joj oči blistaju. Dok suzbijam ljutnju, pokušavam da joj objasnim da joj oči blistaju dok je nasmijana. I krijem da sam ljuta, ne kažnjavam je tim osjećanjem krivice jer povjerenje koje mi je poklonila pokazujući mi ono za šta je sigurna da ne odobravam, za mene je sveto i želim da ga sačuvam za buduće dane.
I ne samo dane već i godine.

One godine kad nam se mišljenja počnu razilaziti, kad mi bude potrebno mnogo više vremena i strpljenja da objasnim zbog čega oči blistaju, kad ne bude htjela ni slušati moja objašnjenja. Želim da sačuvam nas, ovakve kakve smo sada. Da i u tim budućim godinama mogu reći „Ljutim se ali i dalje te volim“ a da me njena radost i osjećaj olakšanja u tom trenutku liše svake ljutnje a i dalje da joj to ne pokazujem. Ali da joj pokažem da sam tu i kad shvati da je pogriješila, da joj dam do znanja da i ja griješim i da je to u redu.

Želim da joj baš ja budem oslonac i podrška kad padne, čak i onda kad se žestoko budem protivila njenim izborima. Čak i kad se njeni a ne moji izbori pokažu kao pravi za nju. Ne želim da krije od mene svoje želje samo da bi mi udovoljila ili da bi bila dobra kćerka a iza mojih leđa radila ono što voli ili želi. Još manje želim da sve to radi iz straha od moje reakcije. Zato suzdržavam ljutnju svaki put kad je izazove a, priznajem, izaziva je često. Ne želim da me doživljava kao sudiju koji će ocjenjivati njene postupke već kao prijatelja koji će joj ukazati na dobre i loše strane onog što čini i pustiti je da sama izabere kojim putem će krenuti. Jer ako me posluša zato što me se boji, strah će vremenom postati jedino osjećanje koje će prema meni imati a jednog dana će odrasti i prestaće se bojati. A ljubav i bliskost se neće vratiti.

Zato sam danas onim bojažljivim očima objašnjavala zašto je šminka štetna za djecu umjesto da je istog trenutka umijem i „adekvatno“ kaznim. Možda objašnjenje nije doprlo do njenog mozga jer njoj je jedino bilo važno da joj oči zablistaju ali sam sigurna da je u njoj stvorilo osjećaj da mama razumije njene želje čak i kad ih ne ispunjava.

Tekst iz naslova je početak jedne od najsimpatičnijih dječijih pjesama koje sam čula u posljednje vrijeme (Dječiji hor Vrapčići, Dama kao mama)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.