„Kako ga ne znaš? On je faca!!!“

Grozim se ljudi koji misle da su iznad drugih, ne znam po kojim mjerilima. Ne volim kad sjedim u kafiću ili prolazim ulicom a neko iz mog društva kaže: „Jao, eno ga. On je … taj i taj“.  Ili ignorišem takve komentare ili namjerno kažem da prvi put čujem za njega pa nerviram sagovornika, kako ne znam ko je to. Briga me ko je. Ne zna ni on ko sam ja.

Ne volim da se hvalim svojim uspjesima a još manje volim kada se drugi hvale. Ako sam uspjela, uspjela sam zato da bih sebi osigurala bolju budućnost i hvala Bogu na tome. Zato se naježim kad mi neko priča kako je završio kojekakve (uglavnom privatne) škole i postao magistar, doktor (!?). Pa, dobro. Zašto to meni pričaš? Neću ja uživati u plodovima tvoga rada pa ne moram ni znati cijelu istoriju tvoje karijere prije nego što znam i kako se prezivaš.

Ne volim ni kada ljudi cijene druge ljude po poklonima kojima daruju ili kada moraju dokazati svoju vrijednost skupocjenim poklonima. Ako si ti meni kupio dar u visini polovine moje plate, ne znači da moram i ja da se „revanširam“. Bar ja to tako ne gledam. Smatram da ljudi poklanjaju u granicama svojih mogućnosti i tako i ja činim. Nema to veze sa tim koliko te cijenim i poštujem. Neki pokloni koji nisu koštali ništa više od truda da se naprave, vrijedniji su mi od onih bezličnih koji, samo što ne vrište koliko su plaćeni.
Mrzim ona foliranja „dušo“, „srećice“, „ljubavi“. To mi ni mama ne govori. Posebno to mrzim od potpuno nepoznatih ljudi, često ih srećem na poslu pa mi prosto bude neprijatno kad čujem: „Jao, hvala ti dušice, ti si najbolja osoba koju sam upoznala“. Hm, zar smo se upoznale!? 

Trudim se da izbjegavam takvo okruženje ali nemoguće je. Zato koristim svaku priliku da ih spustim, bar one kojima mogu odgovoriti bez posljedica. Jer, do prije nekog vremena, bila sam običan učenik, običan student iz obične porodice srednjeg staleža koja nikada nije imala previše niti poznavala bitne ljude. A sada, kad imam dobar posao koji sam dobila zahvaljujući svom učenju i trudu, odjednom, mnoštvo ljudi (koji do juče hoće ili neće pozdraviti u prolazu) oko mene, kao „ti si baš super“. E pa nisam. Super sam onima kojima sam bila super i ranije.

Zato, kad sam u prilici da nekome pomognem, savjetom, upućivanjem ili skraćivanjem (dužeg) puta, radije ću pomoći onome ko dođe izgubljen, neuk i prost nego onom u odijelu koji mi laska da bi se domogao neke koristi. Ovaj drugi će se ionako snaći.

Imala bih još puno toga reći ali dovoljno mi je i ovo malo negativne energije što sam izbacila iz sebe, a koja se nakupila zbog neizbježnog i prekomjernog vremena provedenog u društvu gore navedenih.

 

 

P.S. Pisala sam ovaj tekst 2011. godine ali ništa se nije promjenilo osim moje sklonosti ka nerviranju. Kao što reče jedna moja koleginica: „Vidiš onaj prozor? Neka kroz njega sve izađe, ti idi svojoj kući nasmijana“

Advertisements

2 мишљења на „„Kako ga ne znaš? On je faca!!!“

  1. Dobro tvoja kolegica kaže, samo teško je ponekad praviti se da nas ništa ne dira, a iznutra kuhamo. Nakon svakog pasusa koji sam pročitala, pomislila sa „aha, poznato mi“ 😀
    Moja mama je takav tip da se voli hvaliti sa mnom pred drugima, a meni je to jako neugodno, i kad se odmaknemo, opomenem ju da to ne volim, da to ljude ne zanima, ali badava, prvom sljedećom prilikom ponovi opet isto.
    I na poslu imam kolegica koje se hvale nekim stvarima na koje uopće nemaju utjecaj niti su to postigle svojim zalaganjem, i vidim da me to iz dana u dan sve više ljuti.
    Što se tiče poklona, tu bi se mogla raspisati. Živim u državi za koju mnogi vjeruju da € rastu na drveću pa ih samo treba ubrati, i kad dođem na godišnji u Hr, samo se gleda što ću donijeti. Zato ne donosim više ništa, niti ništa od njih primam. Ispočetka sam donosila, pa su apetiti sve više rasli, počeli su mi naručivati čak i sprave za fitnes 😀 koje bi jedva stale u auto, a mi nek se mislimo gdje ćemo s koferima. Pa prašak za veš jer onaj u Hr ne valja, pa pila za drva, čokolade koje su se na vrućini u putu otopile… bilo je svega, i sa svakim sljedećim poklonom očekivali su samo više. Sad imam mir.
    Nemam ti neki posebno korisni savjet, jer i sama „zapnem“ u takve misli, ali pokušam u tom trenu misliti na svoju obitelj, nešto pozitivno… nekad manje, nekad više uspješno

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s