Za podsjecanje

Draga moja ja, pisem ti iz jednog primorskog mjesta gdje telefon i televizija nisu potrebni iako su dostupni. Internet se koristi samo kad se mora. O poslu se ne misli. O kuci, takodje. Samo nas troje, liseni svih briga i obaveza, upuceni jedni na druge i sa jedinom mislju koja nam zadaje muke: kako cemo danas provesti dan, cega cemo se igrati.

image

Sjedim na balkonu, kafa na stolu, plavetnilo ispred mene. Ona lezi, iscrpljena suncem i vodom. Preko puta mene, pod istim utiskom uzivanja sjedi on, moj muskarac. Smijemo se nestaslucima nase male dusice, onako kako kod kuce ne bismo. Spil karata se za tili cas nasao na tendi postavljenoj iznad terase u prizemlju. Dok su tata, gazda i jos nekoliko gostiju pokusavali da ih skinu a mama suflirala sa sprata, Ona je uspjela da pronadje kutiju cigareta i polovinu ih pokida na pola, ostavivsi pun krevet duvana. Zamisli kakva bi nasa reakcija bila kod kuce. Ovdje smo se smijali.

image

Ne razmisljamo o vremenu, ne znamo koji je dan, sat. Tek nas prejako sunce otjera sa plaze, pusti da se malo odmorimo pa da nastavimo sa kupanjem.
Jutrom, ne zurimo nigdje. Kafa, dorucak uz puno smjeha i igre i tek onda spremanje za plazu, kolica puna rekvizita za igru, ruke pune peskira i radost jer je tamo “ baziiii“ (bazen, odnosno more).

Mama i tata se ne prepiru zbog gluposti. Nije vazno sto prljav ves nije u korpi. Nije vazno sto su sve ladice otvorene. Sto smo usporeni. Sto smo neorganizovani. Vazno je da smo zajedno. Da pricamo. Da smo prisutni i tijelom i dusom. Odmorni i bezbrizni. Daleko od obaveza i svakodnevnice koja nas tjera da ubrzamo tempo.

Ona je sretna, razdragana, vesela. Ljuta kad je pospana. Kad ne moze dobiti sta zeli. Kad mora uraditi sto ne zeli. Sretna jer su mama i tata stalno tu. Ne idu na posao. Ne prave rucak. Ne ciste kucu. Igraju se sa njom. Prave dvorac na plazi. Setaju svaki dan. Ne ljute se kad napravi nestasluk.

image

Mozda cemo je razmaziti. Bice tesko vratiti se kuci, tamo gdje je sve kao isprogramirano, kao pod moranje. Tamo gdje se njih dvoje skoro i ne vidjaju. I kad se vide, brzinski popricaju o djetetu, kucnim obavezama, racunima. Tamo gdje Ona vuce mamu za rukav a mama govori „samo malo“ toliko cesto da je i Ona to pocela govoriti. Gdje tata ujutro poljubi svoje zlato i ode na posao a cesto se vrati kad  Ona vec utone u snove.
Bice tesko vratiti se takvom zivotu ali izbora nemamo. Zato i pisem ovo, da se podsjetimo da usporimo. Ne mora sve da se stigne prije nego sto se poigramo. Dok mi nadjemo vremena za igru sa Njom, ona ce naci drugo drustvo a mama i tata ce vec tada biti visak.
Zato uzivaj u zivotu draga moja. U trenucima i danima kao sto su ovi. Uzivaj svim srcem i udahni taj morski zrak, disi punim plucima jer zivot je samo jedan

Advertisements

2 мишљења на „Za podsjecanje

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s