Mojoj meni…

Ponekad mi se jednostavno ne da uključiti računar. Imam vremena, nađe se. Ali nekako je lakše reći sebi da nemam. Kažem – sebi jer se često pitam gdje sam, ko sam. Zašto sam nervozna, ljuta, razdražljiva. Zašto mi smetaju gluposti koje inače i ne primjećujem, zatvaram se u neki nepostojeći svijet, gradim zidove oko sebe. Zašto mi se čini da gubim sebe?

Zato što se ne družim sama sa sobom. Zato što ne posvećujem sebi dovoljno vremena. Zato što sam zapostavila ono što volim da radim. Da, i to se dešava. Da se posvađate sami sa sobom pa ste onda ljuti na sve ostale. I tražite krivce u drugima a krivi ste sami. Ja i moje Ja ne komuniciramo, sve radimo automatski, onako kako mora.

Kao da je teško naći vremena da se pročita i napiše nešto bar jednom sedmično, da se samo leži, sjedi i pije kafa. Da se prisjeća uspomena pa se zapita zar je to tako davno bilo, tako spontano, zabavno, bezbrižno. Sve je to moguće i sada. Samo treba ubjediti sebe, porazgovarati sa sobom i naučiti da nije sve idealno. Može se sve kad se hoće. Ako se hoće. A ja želim da hoću. Evo, idem sad na jednu čašicu razgovora.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s