Pazi! Žena vozi!

Dobro se sjećam te scene, možda sam tek u školu krenula. Mali komšija je imao neki dječiji auto, kakve i danas klinci sanjaju. Imala sam tu čast da ga i ja provozam, i dok sam onako ponosno vozila u rikverc i parkirala bez greške, čuh komentar drugog komšije, starijeg čovjeka: „Vidi, vidi, žensko pa bi auto da vozi. Ostavi se ti, dijete, toga“. Ne sjećam se svoje reakcije ali se sjećam sreće koju sam tada osjećala i maštanja kako ću jednog dana voziti pravi auto.

Približavalo se punoljetstvo i bilo mi je jasno, i bez pitanja, da polagati vozački neću. Naravno da nisam krivila svoje roditelje niti sam osjećala neku ljutnju zbog toga ali i dalje bih bila ushićena pri pomisli da sjedim za volanom. Nekoliko godina kasnije, u 23. godini pružila mi se prilika da polažem i do neba hvala mom stricu zbog toga. I ne, nisam vozila poslije toga. Tek ponekad, kad bi moj brat imao strpljenja, pustio bi me na mjesto vozača ali ja nikada nisam insistirala jer sam uvijek živjela po onoj: „Šta imam-imam i zadovoljna sam“. Vjerovala sam da ću jednog dana imati svoje auto koje ću moći i ogrebati i, ne daj Bože, udariti, i upadati u rupe a da mi niko ne prigovara zbog toga.

Kockice su se složile i nakon dvije godine sam, uz pomoć istog onog nestrpljivog brata, kupila auto. Svoje auto. Mali, crni, ženski, registrovan na moje ime. Brat je imao više povjerenja u mene nego ja sama čim me je već drugi dan pustio da sama idem u grad. Nije da je bilo lako ali malo po malo, stekla sam rutinu. I uživala sam u vožnji.

Nakon dva mjeseca svakodnevne vožnje, uputila sam se u Pulu, udaljenu skoro 400 km, sa mamom koja nije vozač i sinom gore pomenutog brata. Taj put mi je bio prekretnica i znala sam da poslije toga mogu bilo gdje.

Fotografija 0237

Danas, sa pet godina aktivne vožnje, mogu neskromno reći da sam dobar vozač iako sam žena. I da su predrasude ono što koči žene da sjednu za volan i krenu tamo gdje žele ili moraju. Znam mnogo žena koje su dobri vozači. Znam i mnogo takvih muškaraca. Ali, znam i one druge, loše vozače, zar je važno da li je on ili ona?

Ako ne vozite, sigurno znate koliko puta ste čekale nekoga da vas odveze, dođe po vas. Koliko puta je vaš vozač morao čekati da nešto obavite i, znajući da vas čeka, koliko ste žurile i u toj žurbi možda nešto pogrešno uradile. Ruke pune, teret težak a vi morate pješke ili autobusom a, u velikom broju slučajeva, auto u garaži.

Auto više nije luksuz, postao je potreba. Valjda nas način života na to navodi ali meni je mnogo lakše otkako vozim. Znam da nemaju svi tu sreću da polažu ili da imaju auto na raspolaganju ali znam i da ima onih koji imaju sve uslove pa opet idu pješke. Strah, predrasude, izostanak podrške muške strane (brata, oca, muža), sve to utiče na naš odnos prema vožnji.

Prvih dana svoje vožnje razbila sam retrovizor prilikom okretanja. Taman sam se spremila da mamu odvezem kod sestre kod koje dugo nije bila (upravo zbog prevoza) kad, ja u rikverc i u komšijinu ogradu. Gledam svoju mamu, vidno razočarana, očekivala je da odustajemo od puta ali nisam dozvolila da me to pokoleba. Vozila sam i bez stakla u retrovizoru i dan-danas me podsjeća na taj mali peh koji mi je, ipak, dao pozitivan podstrek.

Sjećam se i, kad god bih izlazila iz dvorišta (blaga uzbrdica), brat bi stajao na balkonu da vidi kako ja to radim i sve bi bilo dobro dok ga ne vidim. On mi je zadavao najveću tremu ali mi je i njegova podrška bila najznačajnija. Znajući kakav je kritičar, bila sam ponosna kad je jednom izjavio da se sa mnom (nakon mjesec dana) ne boji sjesti u auto dok se sa xy osobom boji i nakon godina iskustva.

Želim vam poručiti da se ne plašite. Ako imate vozačku dozvolu koja samo skuplja prašinu i muža/brata/oca koji nisu voljni da sjednu sa vama za volan i strpljivo vam pomognu da obnovite ono što ste naučile od instruktora, uvijek postoji neko ko bi vam pomogao. Vjerujem da auto škole nude časove obuke i za one koji su već položili i sigurno su povoljniji nego za vozače-učenike. Stići ćete tamo gdje do sada niste. I, nikada nije kasno ako to istinski želite.

 

Advertisements

6 мишљења на „Pazi! Žena vozi!

  1. Nisam polagala vozacki, cak nisam pokazivala ni zelju za tim, do sad. Par puta sam u shali pomenula polaganje i naisla na blagi podsmeh dela muske ekipe kojom sam okruzena sto sam shvatila kao potvrdu da voznja, verovatno, zaista nije za mene. Elem, pre par dana odoh u MUP zbog l.k i cekajuci da uplatim sta treba na salteru na kojem se placa i ucenje voznje shvatim da je voznja nesto za sta nikad nije kasno i da je, mozda, dosao pravi trenutak upravo sada, kada sam pomislila da to ucinim. Tako da, mozda se zaista i odlucim za pomenuto i to bas zbog brojnih razloga koje si iznad navela – odredjene nezavisnosti koje ova vestina moze da pruzi (pod uslovom da imamo kola ili novac za ista, novac za njihovo odrzavanje, svakodnevne troskove i sl).

  2. Ha, ovo je tekst za mene. Položila, ali ne vozim jer uvek imamo neki faličan auto – ili se pali pomoću trikova, obavezno nema ručnu, a ovaj koji sad imamo je takav krš da ni vrata ne mogu da mu otvorim. Možda bih vozila da mogu da uđem 🙂 Uvek ima ko da me vozi pa ne brinem. Ali da mi je frka, sela bih. Kad vidim kako neki voze, i ja sam dobra!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s