Praznina

Prolazim kroz razna mjesta, posmatram one kućice sa baštom, prepune cvijeća, drvene ograde, ljetnje kuhinje… i čini mi se da mi nešto nedostaje. Postoji jedna praznina u meni o kojoj nikome ne pričam, za koju niko ne pita a svi znaju za njeno postojanje. Praznina koja je najglasnija ljeti, kad sunce najjače sija.

Postoji jedna kuća u cvijeću. Sjećanje toliko jako da još osjećam miris zrelog grožđa, prijatnu hladnoću trave kad se, poslije ručka, svi raskomotimo i gledamo u nebo. Hladna bunarska voda iz limene činije. Trešnje najslađe na svijetu. Lastavice u štali. Linda koja neumorno laje. Jedna klupa pod starom lipom. Jedna kapija za auto a jedna za pješake.

Nedostaje mi moje selo. Moja stazica do kuće, cvijeće od kojeg se ne može proći. Nedostaje mi ona reza na kapiji, obavezna za zatvaranje. Čak i ustajao vazduh u sobama, prašina iz jastuka. Nedostaje on koji je sve spajao. Nedostaje osjećaj koji nikada više neće biti isti.

Ostala bi praznina i kad bi se sve ponovilo sada, kao da je bilo tada. Neka sjećanja ostaju samo sjećanja. Lijepa i tužna.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s