Ravnopravnost, postoji li!?

Davno sam shvatila da ravnopravnost žena i muškaraca nikada nećemo postići, bar ne u onim segmentima u kojima meni smeta to što nismo isti. Sada pokušavam da se pomirim sa tim, i to samo zato da bih ja bila mirnija. Kad završim sa radnim vremenom na poslu, čeka me radno vrijeme kod kuće i uvijek mu to prigovaram. Zato lakše podnosim njegov prekovremeni posao koji obavlja u kući dok ja pravim ručak. Tješim se da je to ta ravnopravnost.

Ali, ne smeta mi to toliko koliko mi smeta okolina, komentari, predrasude, vjerovanje da imaju pravo da upiru prstom u tuđe živote i odlučuju šta je ispravno a šta ne. Sjedimo nekidan nas troje u piceriji uređenoj taman za duševni mir, raj za oči, prostor za djecu, zelenilo, bazen… Ona nema mira pa je naizmjenično pazimo, vodimo na tobogan, ljuljašku, vrtuljak. Do nas sjedi par, takođe sa djetetom. Sa naše druge strane dvije dame (bar naizgled), između 50 i 60 godina, dovoljno blizu da ih čujem.

U jednom trenutku dolazi konobar, donosi porudžbinu paru do nas. Dijete neće da jede, mama i tata se bore i na kraju, tata ga vodi da se igra dok mama jede. Sasvim normalna situacija. Bar sam ja tako mislila. Dame sa druge strane nisu. Slušam ih i ne vjerujem: „Vidi ti nje. Gospođa ni prstom da mrdne, važno da svoju gu*icu nahrani. Našla mekušca za muža pa može jesti u miru dok on trčkara za djetetom. E ne bi’ joj ja to dozvolila, ta bi meni doručak u krevet nosila“.

Nisam od onih koje imaju komentar na ovakve izjave, nekako mi neprijatno da odgovaram starijim ljudima ali nisam odoljela da ih pogledam i mislim da ih je taj pogled posramio više nego bilo kakve riječi (ali samo zato što je neko čuo njihov razgovor a ne zbog toga da li su u pravu ili ne). Uskoro su otišle. I sigurno ostale u svom ubjeđenju da je ona loša žena a on papučar samo zato što je ustao za djetetom dok je ona, zaboga, jela u miru. 

slika preuzeta sa interneta2

Možda sam i ja, nekada davno, ovako razmišljala. Nekad, kad sam bila klinka i nisam znala šta su prave obaveze. Sada znam da je taj muškarac ustao da bi svojoj ženi priuštio bar jedan obrok u miru, bez prekidanja. Da ta žena često i ne ruča na vrijeme jer ima nekog čije je bilo šta važnije od njenih osnovnih potreba. Da je taj muškarac pravi muškarac, onaj koji, možda, ne pravi ručak i ne pegla veš ali podržava ravnopravnost. A ravnopravnost nije uvijek u čistoj podjeli poslova već u jednakom pravu da radimo (šta god to bilo), da odmaramo, da njegujemo sopstvenu ličnost, da se posvetimo onome što volimo. I, ono najvažnije, da budemo ravnopravni i u roditeljstvu.

I sretna sam što imam takvog muža koji je dao povod „damama“ da i nas na isti način komentarišu. I više se neću ljutiti na njega kad, tek nakon treće molbe, usisa kuću. Biću srećna što još ne moram i doručak u krevet da mu nosim (sreća pa ih nije čuo, svidjela bi mu se ideja 🙂 ). I što nemam damu za svekrvu već ženu koja je naučila svoje sinove da poštuju svoje žene.

Advertisements

2 мишљења на „Ravnopravnost, postoji li!?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s