Život je ono što smo mi

Nekada su me nervirali ljudi koji se stalno žale na nešto, oni kojima baš ništa ne ide kako treba a ako nešto i krene, ne mogu se radovati tome jer, ono drugo ne valja. Kažem, nekada. Sad mi ih je žao jer propuštaju ono najbolje što imaju a to je život, njihov i ničiji više.

Nije da meni cvjetaju ruže na svim poljima. Negdje ruža, negdje trn pa se nađemo na pola puta, optimizam i ja. Ima svakakvih dana, neke bih prespavala a neke iznova proživljavala. Ima i onih koje ne pamtim, toliko su isti da ne mogu ni da ih se sjetim. I sve je to, valjda, normalno. Ali ne usuđujem se da pljujem po životu niti po sudbini zato što sam premlada doživjela tragediju koja ostavlja tragove i još uvijek boli. Ne usuđujem se da krivim sve druge koji imaju ono što ja nemam ili one koji su nasmijani kad sam ja tužna.

Okrećem se onom dobrom u svom životu. Kad me ubode trn ja posmatram ruže i lakše mi je, zaista. A poznajem i one kojima jedan trn pokvari cijelo polje ruža. To su oni ogorčeni, ljuti i tužni ljudi kojima su uvijek drugi krivi za nevolju, oni koji bi bili sretni da imaju samo ono malo (koje uvijek nedostaje) i ako to i dobiju, opet nisu zadovoljni.

Meni bliska osoba koju znam otkad znam i za sebe, mogla bi napisati knjigu o svojim porazima. Mogla bi ali ne piše i sretna sam zbog tog njenog stava. Djetinjstvo joj je bilo obojeno roditeljskim svađama i jako lošim odnosom očeve porodice prema majci koji je dosezao i do fizičkog nasilja. Ni tinejdžerske godine nisu prolazile u ljepšim događajima. Već sa 14 godina se susrela sa bolešću kad je mlađi brat obolio od onog najgoreg. Pravi posao nikada nije imala, godina-dvije i firma se zatvara, višak radnika i slični razlozi. Normalnog momka (ma šta to značilo) nije imala do svoje 29. godine. U porodici uvijek neki problemi, što zdravstveni, što finansijski. Tek sa 29 upoznala je nekog ko je dovoljno poštovao i cijenio i bila je sretna. Tad sam prvi put vidjela neki novi sjaj u njenom pogledu.Spremali su vjenčanje. Sve je tad krenulo u pozitivnom pravcu, činilo da su problemi iza nje i da počinje neki novi život. Taman kad se malo opustila, život ju je opet ošamario. Bratu se bolest vratila, budućem mužu tek otkrila ona najgora, najbolnija. Kao da su sve nevolje pala na njena leđa. I kao da ni to nije bilo dovoljno, bore se sa prirodom… i ona i brat, i muž i snaha jer svi, baš svi imaju problema sa začećem i još uvijek nemaju djecu, ni nakon mnogo pokušaja raznim metodama.

Ali, kao što rekoh, bore se. I u tome je njena veličina. Ne krivi druge za svoje tuge. I ne žali se, biće bolje, kaže. Znam da ima i trenutaka kada bi sve napustila i pobjegla sama od sebe ali uvijek ustane i obriše suze pa uz osmjeh nastavlja dalje jer se nada boljem i sreću traži u malim stvarima.

Kad sam razmislila o njenom životnom putu shvatila sam da, zapravo, žalim ljude kojima smeta kiša da bi bili sretni (kiša može svašta da znači). Ti ljudi su nesrećni jer su izabrali da budu upravo to. A ona o kojoj pišem, ona je srećna jer je  tako odlučila.

Pa vi vidite šta ćete biti!!! Ovo 🙂 ili ovo 😦

Advertisements

11 мишљења на „Život je ono što smo mi

  1. Ljudi koji preuzimaju odgovornost za svoje odluke i život, oni koji idu napred, ne krive druge za svoje nedaće, oni su heroji. Ponekad se pitam: kako izdržavaju, odakle im snaga? I divim im se, sramota me je od sebe same. A, opet, znam osobu koja je stalno nezadovoljna svojim životom jer zaboga ne može da zaradi dovoljno „kako bi skoknuo avionom do Milana na kafu“. Samo što nisam pala u nesvest kada sam čula ovu izjavu. Šta reći? Kako komentarisati? Zanemela sam. Lep tekst, tužan, poučan i istinit. Želim tvojoj prijateljici (ili rođaki,) svu sreću i snagu ovoga sveta da izdrži i da napokon stvari krenu na bolje.

    • I ja im se divim, Doroula. Ne znam koliko je snage potrebno da se takvo što izdrži ali valjda ih još više ojača. A ovo za Milano, pa slatko se nasmijah. Neki bi na Mjesec a neki samo da mogu vidjeti zvjezde sa Zemlje

  2. Prelepo. Puno tuge i optimizma, baš kao i život sam. Kako izabereš-tako će ti i biti. Veruj mi, ja sam ti živi primer. Mogla sam vrlo lako da završim u blatu, nesrećna i bez ičega, ali sam, kao i ta žena, obrisala suze i svakoga dana živim BLAGO MOG ŽIVOTA. Pozdrav!

  3. Svako „nosi svoj krst“, vazno je da nauci da to prihvati na pravi nacin i krene dalje. Ko kaze da mu je sve u zivotu idealno, verovatno (svesno ili nesvesno) prvo laze sebe, pa onda i druge (jos grdje ako sam ta koja „mora“ da slusa pomenuto 🙄 ).

    Izbor je da li cemo na casu gledati kao do pola punu ili do pola praznu. I to nije lak izbor, treba do njega doci uz odredjeni trud i rad na sebi, prvenstveno. No moze se i to je vazno.

    Nekad cemo biti na jednoj, nekad na drugoj poziciji posmatranja, ali ako zadrzimo konacni skor (score) u pozitivi, ma ceo svet (narocito ono sto volimo u njemu) je nas :OK: :D.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s