Čudo

Čudo, čudo… Koliko puta maštamo da se desi neko čudo? O svjetskim čudima da i ne pričam! Pa kad je neko posebno nadaren, kažemo da je on čudo prirode. Koliko samo puta upotrebimo ovaj izraz u svakodnevnom govoru.

A ja sam shvatila da smo čudo mi sami. Od nemoćne bebe, preko sposobnog čovjeka do nemoćnog starca. Zar to nije čudo!?

Tek sada, kad pored sebe imam malo biće koje iz dana u dan raste, shvata, razumije, mjenja se i postaje drugačija, razmišljam koliko je priroda moćna, kako je sve udesila da ide po nekom redoslijedu koji nama izgleda tako obično i normalno. Rodiš se i ne znaš za svijet oko sebe, mama te hrani, presvlači, kupa. Spavaš i jedeš. Kako rasteš, upoznaješ nove vještine, prepoznaješ lica iz svog okruženja, počinješ da im se raduješ ili da se plašiš novih, više ne ležiš mirno dok te mama presvlači, sam biraš šta ćeš da jedeš, da obučeš. Pa kreneš u školu, upoznaješ nove drugare, završiš školu, zaposliš se, osnuješ porodicu… I kad dobiješ svoje dijete, pokušavaš da zamisliš da si nekad i ti bio beba a vidi šta si postao.

I dojenje! To me još više fascinira. Dok ne rodiš, grudi su samo estetski doživljaj. Kasnije shvatiš da je njihova funckija daleko značajnija i diviš se prirodi koja je udesila da mlijeko nadolazi baš onda kad treba.

I na kraju, dođeš do zaključka do kojeg sam i sama došla, čudo je u nama samima…

Advertisements

2 мишљења на „Čudo

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s