Skroman čovjek ima sve što mu je potrebno

Zadovoljna sam onim što imam. Nije previše, nije malo. Sasvim dovoljno za pristojan život. Valjda su me tome učili. Da budem skromna.

Sjećam se priče mojih roditelja, znate one priče iz mladosti. Zabavljao se tata sa nekom djevojkom, u međuvremenu upoznao moju mamu i požalio joj se na ovu (nesuđenu ženu) kako traži od njega da kupi bar neku zemlju u gradu, da tu prave kuću pa bi se udala za njega. Ne bi gospođa da živi na selu. A moja mama (tačno mogu zamisliti kojim je tonom to rekla) mu reče da ako nekog voliš, voliš ga gdje god da živiš. I tako se jedna ljubav završi a druga se rodi.

I uvijek mi je u glavi mamina izjava: „Bolje da daješ drugima nego da oni tebi moraju davati“ i uvijek se toga držim, čak i onda kad imam najmanje. A tada, čini mi se, imam najviše.

I svog dragog kad sam upoznala, vidjela sam u njemu tu skromnost i dobrotu. Dok smo kovali planove za budućnost, govorila sam mu da bih sa njim živjela i u šupi od par kvadrata. Sada, kad imamo kuću od 60 i kad nam je prostora uvijek malo da svim stvarima nađemo mjesto i kad razmišljamo gdje ćemo sa djecom, tj. gdje ćemo mi spavati kad nas istjeraju iz sobe, isto razmišljam. I u šupi bismo se sasvim dobro snašli.

Kad pogledam unazad, vidim sliku nas dvoje u praznoj sobi, sjedimo na dvije plastične stolice i jedemo kiflu i paštetu baš na ovom mjestu gdje sada pišem. I plešemo uz taktove muzike sa telefona, nosi nas ljubav i osjećaj slobode. Vidim nas i nešto kasnije kako uživamo u prvim mjesecima braka pa onda kako prolazimo kroz prvu (finansijsku) krizu i dolazimo u fazu da bukvalno nemamo šta da jedemo a to krijemo od svojih. I preživjeli smo. Nije da nije bilo razmirica ali sve je to ništa kad padnemo jedno drugom u zagrljaj i počnemo se smijati sopstvenoj muci. I to je bilo lijepo.

Sada, kad oboje imamo posao, pristojno zarađujemo, maštamo o novom autu i parčetu zemlje pored rijeke, u netaknutoj prirodi, često se zapitam da li bismo bili još srećniji u onoj šupi o kojoj smo nekad sanjali. Možda bi nam sreća bila jednaka ali bismo je bolje vidjeli da nemamo sve što imamo, iako ni to nije mnogo.

Večeras smo se prisjetili početka i iskušenja koja su nas ojačala. I sretna sam. Želim više ali ne po svaku cijenu. Želim život i zdravlje. Za ostalo, pobrinućemo se sami. I ne plašim se krize u svijetu. Plašim se sile prirode.

Advertisements

4 мишљења на „Skroman čovjek ima sve što mu je potrebno

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s