Bebo, pusti me da spavam :)

Da mi je još ovakvih dana. Zašto dan traje samo  24h? Zašto je organizmu potrebno najmanje 8h da normalno funkcioniše? I zašto meni ni toliko nije dovoljno?

Svega bih mogla da se odreknem. Sna nikako. Hodam kao zombi, vidim bljeskanje pred očima, sipam omekšivač u kutiju u koju ide prašak za veš, uključujem pogrešno kolo, kašika umjesto viljuške… jednostavnije rečeno – ne dirajte mi san.

Oči mi se i sad sklapaju ali rano je. Kad sam legla u deset sati!? Rijetko. A zapravo, duša mi zna da je jedanaest. Nije važno. Važno je šta sat pokazuje. Svake večeri obećavam sebi da ću, čim beba zaspi, i ja za njom. A svake večeri, imam „neodložnih“ poslova. I žao mi je gubiti vrijeme na spavanje.

Zapravo, možda sam i slagala kad sam rekla da sna ne bih mogla da se odreknem. Kad malo bolje razmislim, mogu cijelu noć da ne spavam. Ali ne mogu da se budim prije devet-deset (ma i jedanaest, al sram me da kažem). Nema šanse. Najslađe mi je kad me kroz prozorska stakla grije sunce dok spavam. I ne mogu ustati čim otvorim oči. Treba mi vremena za adaptaciju a mnogi to ne razumiju. Ćutim bar sat vremena.

A sada, ONA ne pita spava li se meni. Otvara svoje okice, glasno se smije, ja ležim pored nje, zatvorenih očiju, kao, kopiraće me. Aha, baš. Vrti se, ja onako bunovna smješkam joj se, ona uzvraća i tako se pola sata „igramo“ moja beba i ja. Vidim da joj je dosadilo, buni se, kmeči, skoro da će plakati i već je vrijeme za ustajanje, presvlačenje i razbuđivanje. Ustajem, moram. Razbudim se čim se umijem hladnom vodom, stavljam kafu i dan počinje.

Nakon pola sata, ONA se opet nešto buni, uzimam je u naručje, oči joj se sklapaju. Stavljam joj dudu i čujem poznati zvuk. Onaj njen, pred san. I opet je zaspala. A ja se razbudila.

I opet obećavam sebi, idem ranije u krevet. Možda mi jutro neće tako teško pasti. Možda me ONA sutra neće prevariti kao jutros.

Tek je 22:08. Rano je za spavanje. Šteta je.

Слика

(slika preuzeta sa portala http://www.roditelji.me)

Advertisements

2 мишљења на „Bebo, pusti me da spavam :)

  1. Draga Aprilija,
    prođoh ove tvoje slatke muke – dvaput. Znam da želiš sve sama, znam i da želiš da sve bude na svom mestu i sređeno, ali ako smem da ti kažem – to ni najmanje nije važno. Doći će vreme kada ćeš imati vremena i energije za sve. Ovo je faza i prosto treba da joj se prepustiš. Spavaj kad god možeš -ni suđe, ni veš a ni prašina neće pobeći. Ali dragoceno vreme koje imaš sa ćerkicom je nenadoknadivo 🙂
    Veliki pozdrav obema 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s