Život je satkan od trenutaka

Evo me, baš kao u filmu, ležim u krevetu, u pidžami, sa laptopom na koljenima. I umjesto da uživam u mogućnosti dobrog sna od najmanje 7 sati (što je za ovo vrijeme više nego odlično), ja smišljam šta da kuckam, odakle da počnem, kako da završim. Tako se tema sama nameće. Uživanje.

Prije nepuna tri mjeseca, dok sam ležala u bolnici, na rasklimanom krevetu koji samo što se ne otkotrlja dok pokušavam da se popnem na njega, na posteljini opranoj ko zna kako i okružena ravnodušnim ili frustriranim sestrama (čast izuzecima, kojih je jako malo), jedva sam čekala da izađem. Zajedno sa svojom bebom koje još nisam bila ni svjesna. Donosili su mi je i ostavljali, skoro bez riječi. Gledala sam je, posmatrala to milo lice, mršuljavo i upalo, krupne oči koje su već tada najavljivale radoznalost, usta otvorena kao da se nečemu čude. Bila je tako malena, čudnog oblika glave, poput ptičića koji traže hranu. Milovala sam je po obrazima, samo tako sam znala da joj pokažem da je moja i da sam ja njena. I jedva čekala da podijelim radost života sa njenim tatom i našim porodicama.

Tada je izgledalo kao vječnost a ipak, izašle smo i polake se učile i navikavale jedna na drugu.

Vrijeme babina činilo se kao još jedna vječnost, oni bolovi i nemoć, nesamostalnost i ležanje, teže su mi pali od porođaja (koji je, usput rečeno, bio za poželjeti). Jedini zadatak koji sam imala, bila je Ona. Moja mrvica. Sada smo učile da se hranimo, presvlačimo, spavamo. I mogla sam tada samo prstima da pucnem i sve će biti urađeno. A ja sam jedva čekala dan kad ćemo ostati sami nas troje, ma kako se snalazili.

Prođe i tih šest sedmica. Iz ove perspektive, kao dlanom o dlan. Iz tadašnje, sporo kao puž.

Sada, kad se život vraća u normalu (mada ni normala nije ono što je nekad bila), kad se trkamo sa vremenom i ono sa nama, šta sve ne bih dala za jednu noć u onoj zagušljivoj sobi na rasklimanom krevetu ali sa svojim čedom pored sebe. Kako mi nedostaje da je milujem po obrazima i samo da je gledam, gledam, gledam. Ne, nije mi bila tako lijepa, naprotiv. Ali, bila je dio mene i svakim pogledom bivala je milija i simpatičnija sa onim naboranim čelom, šiljatom bradom i upalim obrazima. Suvišan je i pokušaj da se objasni taj osjećaj, nemoguće je.

Žao mi je što nisam znala da zadržim te trenutke, što sam žurila ka nekim novim koji bi svakako došli.

I večeras, iako znam da spava, ne plašim se da ću je probuditi. Sjedim pored njenog krevetića, posmatram je kao onih prvih dana i vidim ono što drugi nikada neće moći. Milujem joj lice i opirem se želji da je uzmem u naručje i pustim da uživa u mom zagrljaju a ja u njenoj blizini. Znam da će i ovo vrijeme brzo proći, neću se ni osvrnuti a već ćemo slaviti prvi rođendan i tražiti društvo vršnjaka umjesto dosadne mame a opet griješim i žurim da je što prije uspavam jer, zaboga, već je devet sati.

Sutra napuštam sve poslove sa prvim njenim vriskom i cikom i uživam u glasnom smijehu koji i ona sama tek otkriva.

Ne želim samo da se sjećam i da žalim što nisam znala bolje da iskoristim trenutak.

I sve to sutra jer upravo sada kršim obećanje dato sebi. Umjesto da uživam u snu koji mi je prijeko potreban, kvarim vid i umaram prste. Zato, za koji minut, laptop napušta moja koljena i više neće ući u ovu sobu. U njoj ima mjesta samo za nas troje. Za sad, samo troje.

Laku noć, vama koji znate uživate i nama, koji ćemo to tek naučiti.

Advertisements

2 мишљења на „Život je satkan od trenutaka

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s