Ne reci Nikad

Eh, koliko sam samo puta rekla: “Ja to neću tako”. Još više sam vjerovala da će tako i biti. A sada sjedim, u potpunoj tišini, bez muzike i TV-a, hodam na prstima i gledam nered u svojoj kući.

Ne tako davno, slušajući i gledajući svoje prijateljice i poznanice, pitala sam se da li je stvarno moguće da moraju tako. Nisam u potpunosti vjerovala da ne odlučujemo sami kako ćemo živjeti i provoditi vrijeme. Jedna je, kao i ja sada, hodala na prstima dok joj je dijete spavalo. Čudila sam se u sebi, ja ne mogu bez muzike i buke ništa da radim, jednostavno, nemam elana. Istoj toj je veš uvijek bio na dasci, čekao peglanje a ja sam se zarekla da moj veš niko neće vidjeti. I ne vidi ga ali samo zato što ga sakrijem u sobu. A tek mama, ono što je ona radila a ja rekla da nikad neću. Predugačak spisak.

Jedino što sam uspjela jeste to da ne moram da uspavljujem svoje dijete, mada, kako se iz dana u dan mjenja, plašim se da će odjednom shvatiti da je u maminom toplom naručju ljepše nego u hladnom krevetu.

I tako, od svega onog što nikad ne bih, vjerujem da ću joj, čim pokaže interesovanje, dati svoj telefon, daljinski, ključeve i sve ono čega se ježim kad vidim kod djece – samo da bude mirna.

Valjda to tako ide. Sve za mir i dobar san. Zato opraštam sebi 🙂

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s